NAĐI ME ( 2. DEO TRILOGIJE ) ŠTAMPANA

15. POGLAVLJE

... Aleksa... 

Nisam baš siguran koliko je prošlo otkad sam stigao u Guču.Lep gradić, nema šta. Prošao sam pored bolnice i posle nekih 500m, skrenuo u desno kod prve kafane. 

Parkirao sam se. Isključio sam auto spremajući se da izađem, no onda sam je ugledao.Smeje se i vodi neku devojčicu za ruku. Ušle su u zgradu. Prvo što sam primetio je da se malo ubucila. To je dobro jer kad se setim kakva je bila, dođe mi da ubijem nekoga. Bogdan i Olivera su je uništili. Pre nego što sam izašao iz auta, uzeo sam telefon i okrenuo Bobana.

− Molim, batice? − zadihano je rekao. Osvrnuo sam se oko sebe. Navika.

− Stigao sam.

− I?

Znatiželjno kopile.

− Video sam je.

− I?

− Prolepšala se.

− Fuj! Koja patetika!

− Patetika, a hoćeš sve da znaš! E pa, neće da može!

− Jesi ispred njenih vrata pa si me okrenuo da me pitaš šta da joj kažeš a da se ne izblamiraš?

− Ne. Želeo sam da ti javim da sam živ i zdrav.

− Stvarno? − cinično upita.

− Stvarno − imitiram njegov glas.

− Dobro. Idi kod svoje prave ljubavi. I ne zovi me više. Zauzet sam.

− Ok. Ćao, Boki − izgovorim ulazeći u zgradu. Srce mi užurbano kuca i mislim da će iskočiti iz grudi. Diši. Zaboravio sam kako se diše!

Nisam ni shvatio da se nalazim ispred njenih crnih vratadok nisam krenuo prstom da pozvonim. Osećam se kao napaljenitinejdžer. Brojao sam koliko joj je trebalo da otvori vrata i iskreno, predugo joj je trebalo. 

Sranje! 

U pravu je bio! Ja nemam pojma šta treba da kažem! Nesposoban sam definitivno.

− Nisi trebala da donosiš... Mogla sam da se... − osmeh je nestao sa njenog lica, šok i neverica su usledili kada je videla koje ispred vrata.

− Ti! − nesvesno je procedila kroz zube.

− Zdravo, Valerija. Nećeš me pustiti unutra? − pogledao sam je ispod gustih trepavica. Stresla se zbog načina na koji sam zurio u nju kao da je slika vredna milion dolara. Pokušala je nešto da izgovori, ali glas je najednom izgubila. Ovo je dokaz daje veoma ranjiva u mom prisustvu.

 Pomerila se u stranu uperivši glavu u pod. Ušao sam u stan uputivši se u dnevnu.

− Lep stan. Imaš ukusa − vrata je zalupila i vratila se natrag.

− Šta tražiš ovde?

− Zar se tako pozdravlja bivši? − seo sam na trosed.

− Nisi mi bio ništa.

− Lažeš. Iskreno, nadao sam se drugačijoj dobrodošlici.

Ugrizla je donju usnu.

− A stvarno? Kakvoj?

− Da ćeš skočiti na mene i ljubiti me do besvesti − stavio sam desnu nogu na levu butinu i nervozno, počeo sam da cupkam.

− Nisam sigurna da sam gledala takav film, no, javiću ti... −cinično je izgovorila.

− Iskustvo je nemilosrdan učitelj: prvo nam dâ „packe" , pa nas tek onda uči kako treba postupiti − bezobrazno sam izgovorio nadajući se da ću joj tako dati do znanja da sa mnom nema zezanja.

− Došao si na pogrešno mesto. Fakultet za filozofiranje ovde ne postoji.

− Haha. Vrlo smešno. Ovde sam iz drugih razloga.

− Kojih? Je l′ moram da svaku reč izvlačim iz tvojih usta?!Ako si nesposoban za običan razgovor, odlazi odavde! − pokazala je prstom na vrata. Devojčica je počela da štuca.

− Uplašila si dete.

− Izvini dušo − sela je pored nje.

− Udalićeš me? − plačljivo je upitala.

− Nikad... Idi, molim te − prošaputala je više za sebe, ali sam je čuo. Čuo sam njenu molbu.

− Možda je kasno, ali izvini za sve − kazao sam pre nego što sam otišao. 

Možete pomisliti da sam poludeo, da sam načisto skrenuo sa uma, ali shvatio sam jedno. Bez obzira koliko ona mene povredila, uvek ću je voleti. Bez obzira koliko puta me uvredi, opet ću je voleti, ali više, jer znam da je jezik njeno odbrambeno sredstvo. 

***

Bes može da potekne iz ljubavi, ali ponekad je i ljubomora znak ljubavi. Zbog čega sam u stvari besan? Jer me je napustila,ostavila na cedilu ili što je sama uspela da izgradi novi, lepši život za sebe?

Uzimam telefon i okrećem Bobana. Stavljam ga na spikerfon.

− Boki, crni Boki! − iz grla se nasmejem.

− Molim, jebem ti sitno žito! − opet psuje. S devojkom je,znači.

− Da nisi zaboravio nešto? – coknuo je jezikom.

− Sve sam uradio, gospodaru.

− Dete – ubacujem u brzinu.

− Dete? Kakvo dete?

Debil.

− Valerija je usvojila dete. Nisi mi rekao.

− Ček, brate, polako sa decom. Pričaj kako si prošao.

− Da ti nije otišao i mozak! Koncentriši se!

− Okej. Šta ti treba? I požuri. Imam posla.

− Postaćeš otac pre vremena, a ja ne mogu da te zamislim sa pelenama.

− Ja mogu i da ti ne pomognem. Ti biraš.

− Ej, ne jedi više govna. Saznaj mi sve o detetu.

− Čekaj bre malo! Sve ti je pisalo u fascikli.

− Kojoj fascikli?! − upitam iznervirano.

− Što sam ti dao. Sećaš se?

− Joke − odsečno izgovorim.

− Brate, idi kod psihologa. Brine me tvoje stanje.

− Moje stanje? − podignem levu obrvu.

− Da. Nejebica je čudo.

− More, marš u pičku lepu materinu! Čuješ li me?!

− Čujem! Ne moraš da se dernjaš! Probi mi uši. Evo, odzvanjaju kao da si udario u gong.

− Biće tebi gong kada ti dođem. Za dva sata sam u Beogradu. Želim detaljne izveštaje. Jasno?!

− Jasno.

Spustim mu slušalicu i telefon isključim.

 Došao sam da je vratim kući, ali planovi uvek moraju da mi se poremete.