NAĐI ME ( 2. DEO TRILOGIJE ) ŠTAMPANA

9. POGLAVLJE

... Aleksa... 

AEORODROM VNUKOVO, MOSKVA, 12:07h

 Avion je konačno sleteo na pistu. Dobro je te imam privatniavion inače nikad ne bih na vreme stigao na neki sastanak.

− Мистер Ковачевич, мы приехали. Вы хотите, чтобы япозвонил вам в такси? (Gospodine Kovačeviću, stigli smo. Hoćete li da vam pozovem taksi?) − mrzim da pričam ruski, iako mi je on drugi maternji jezik. Ovde sam da saznam istinu.

− Нет, зови меня Волковым (Ne, zovi mi Volkova) − Lav Nikolajevič Volkov je jedan od maminih poznanika. Preko tate sam saznao za njega kada sam imao 12 godina i tada sam se zakleo da ću otkriti tajne; kakve god da su, mogu ih podneti.

− Прямо сейчас (Odmah) − pokazao sam mu rukom da ide dok sam levom šakom trljao bradu i gledao kroz prozor.

− Сэр, Волков прибыл. Жду тебя (Gospodine, Volkov jestigao. Čeka vas) – okrenem glavu ka mom stjuardu.

− Когда раньше? (Kad pre?) − priupitam lošim naglaskom.

− Похоже, он ожидал тебя (Izgleda da vas je očekivao) − sve je moguće, ali Milanu nisam rekao za put a Boban se nikad ne bi izbrbljao.

 Ustanem, polako, oslanjajući se šakama o ručkei krenuvši napolje, zastao na trenutak.

− Не говори никому, что я здесь. Это понятно? (Nemojte nikome reći da sam ovde. Da li je to jasno?) − zapretim muprstom.

- Я бы никогда не предал тебя. Я знал твою мать. У тебяесть ее глаза (Nikad vas ne bih izdao. Znao sam vašu majku) −poznavao je moju majku?

− Что? (Šta?)

− Простите, я спешу. Я желаю вам хорошего дня (Izvinite, žurim. Želim vam lep dan) − pobegao je, a Volkov me je sa osmehom dočekao.

− Brate moj! Šta te dovodi ovde? − bratski me je zagrlio ipoljubio u obraz.

− Nezavršena posla, Lave. Imam problem i ti mi moraš pomoći da ga rešim, no ne možemo ovde razgovarati. Idemo na neko mirnije mesto? − predložim, on samo klimnu glavom.

− Ići ćemo kod mene, odgovara?

− Ne, idemo na groblje – kažem, krećući se prema njegovim kolima. Pratio me je u stopu.

− Groblje? Nećeš valjda da otvaraš stare rane? Da li Milan zna za ovo? − naglo otvaram vrata i naslanjam se rukom o krov.

− Ne, i želim da tako ostane. Valjda me nećeš izdati − pogledam u nebo. Čini mi se da će padati kiša.

− Tvoja reč je za mene zapovest. Idemo? − uđemo u auto.Seo sam za suvozačevo mesto.

− Idemo. Koji je ovo Audi?

− Audi A42. Otdi BiznisPack − zadivljeno izgovara njeno ime. − Koštao me je dve ture.

− I dalje se baviš time? − zavežem pojas jer ipak ne želimda rizikujem.

− Mora se od nečega živeti. Sada, pitaj me sve što te zanima.Odgovaraću iskreno.

Pokušavam da smislim pitanje, no, samo mi jedno pada napamet. Progutam poveliku knedlu i pročistim grlo.

− Ko je moja majka?

Stojao sam ispred njenog nadgrobnog spomenika. Slike nije bilo što je mene dodatno iznerviralo. Volkov je sedeo na klupi iza mene. Moj crni kaput se lepršao na vetru. Ja sam uvek u pravu. Kiša će da padne.