NAĐI ME ( 2. DEO TRILOGIJE ) ŠTAMPANA

3. POGLAVLJE

... Aleksa...

 Često se razočaram u ljude, jer očekujem da urade ono što bih ja za njih. Kada se jednom razočaraš, posle je valjda svejedno koliko će te povrediti; koliku će ranu ostaviti na srcu. 

Izdali su me mnogi, lagali su gledajući me u oči, varali me i na kraju su me ponovo tražili, ali ja njih nisam. Čekao sam u tami nadajući se da će sudbina preuzeti stvari u svoje ruke. Bio sam u pravu. Sudbina je uvek naklonjena onima koji su propatili i proživeli najgore u životu.

Pošto sam želeo malo da preusmerim tok misli, palo mi je na pamet da danas organizujem pljačku. Sa Bobanom sam razradio plan do detalja, samo je još falilo da ga svi poslušaju.

Boban zaustavlja auto ispred banke. Tišina je vladala što je mene nerviralo. Šta im je?

− Koji vam je đavo? Ovo bez greške mora da se odradi.

Klimnuli su glavama i tako potvrdili moje sumnje. Smeta im novi ja.

− Otkud ovo? − javio se Jovan.Stavim fantomku na glavu.

− Preispituješ moje odluke, crni Jovane?! − procedio samkroz zube.

− Ne, naravno, no, ovo nisi ti − odgovorio je sa osmehom na licu.

− Jesam, Jovane, sem što sam svoje pravo lice potiskivao.Možemo li da krenemo sad? − stavili su fantomke i izašli napolje. Potapšem Bokija po ramenu.

− Braco, čekaj nas. Brzo ćemo − otvorim vrata i hodam prema ekipi. Čekali su znak. Kô specijalac pokažem im prstom ka vratima. Vadim pištolj iz futrole i uperim ga ka banci. Upadamo u nju kao banditi.

− Dragi moji, ovo je pljačka. Ko pisne, ima da vrisne – podignem pištolj u vis. Priđem šalteruši i namignem joj.

− I-i-i-zvolite − jedva izusti. Ja se glasno nasmejem dok su moji ljudi držali taoce na podu.

− Novac, bebo. Odmah. Sav − uperim pištolj u nju. Ona podiže ruke i krete prema sefu. Uzela je kesu za smeće. Da bih joj dao do znanja da požuri, pucao sam u plafon. Poskočila je.

− Sledeći metak, srculence, ide u tvoje čelo.Počela je da trpa novac u kesu. Posle dva minuta, došla je do mene i dala mi je punu kesu novca.

− Zahvaljujem − okrenem se na peti, ali sam se setio da kažem nešto veoma bitno.

− Kažite inspektoru Mišiću da ga je pozdravio Crni vitez −laganim hodom, izađem iz banke. Momci su išli za mnom. Ubacio sam novac u gepek i ušao u auto. Ostatak ekipe je već bio na svojim mestima. Skinuli smo fantomke.

− Ono zadnje je bilo top! – smejao se Jovan i podigao uvis desnu šaku. Ozbiljno sam ga pogledao, a on je počeo da zviždi.Mali je načisto pukô.

− Kuda da vozim? − javio se Boki. Ja sam sedeo iza njega.Jovan pored mene, a Boban na suvozačevom mestu.

− U sklonište − protrljam bradu gledajući kroz prozor kako drveće nestaje pod velikom brzinom.

***

Zadovoljno sam trljao dlanove. Velika svota novca je bila prosuta na sto. Slušao sam vesti i bio sam ponosan na svoju ekipu.

− Momci − viknuo sam jer su sva trojica sedeli na trosedu i gledali tekmu. Odmah su skočili na noge i prišli mi.

− Šta je, brale? − Boban me je udario po potiljku. Naslonili smo se šakama o sto i zadivljeno gledali brdo novca. Ali, nemir u srcu se i dalje nije smirio.

− Aco, jesi okej? − nisam siguran od koga je došlo to pitanje. Slabašno sam se osmehnuo.

− Uvek 

Svoju snagu prepoznaćeš po tome koliko si u stanju da izdržiš samoću. Hoću nju, i samo nju. Izludela me je.

− Aleksa? − Boban je mahao šakom ispred mojih očiju. Trgnuo sam se iz misli.

− Tu sam. Momci, želim da kao što smo se dogovorili, novac podelite. Prvi deo dobija sirotište − digli su palčeve u vis.

− Jesi fizički, no psihički nisi − pokazao je Bokiju i Jovanu glavom na vrata. Očekuje me razgovor sa njim.

− Idemo mi. Samo smetamo − bratski su me pozdravili i ne pogledavši Bobana. Otišli su napolje.− Zar si stvarno to uradio? − prekrstio je ruke na grudima iseo na sto.

− Ozbiljan razgovor ćemo upravo voditi i oni ne smeju da budu ovde. Šta te muči? Priznaj.

Pošto se fotelja nalazila iza mene, samo sam se vratio jedan korak unazad i bacio se na nju.

− Sve.

− Kaži bratu. Kome ćeš drugom ako nećeš meni?

− Mnogo mi nedostaje − priznam stvar koja mi muči srce i cepa dušu na komade.

− Valerija?

Poraženo, spustim pogled.

− Da. Njen osmeh, kosa, telo, poljupci...

− Ček, stani malo! Dosta mi je patetike.

Glasno se nasmejem.

− Ko mi kaže? Tvoje sam ljubavne jade slušao ravno tri godine. Nije ni čudo što te je Mirjana ostavila.

− Ostavila me je na oltaru, mamu ti poljubim.Spustim ruke na naslon.

− Pa videla je kakav si. Iskreno, i ja bih isto uradio. Kosa ti izgleda kao da su te lizale krave.

− Uf, ubio bih te, ali žao mi je oca. Iako bih ga spasao od ludaka.

Frknuo sam kroz nos.

− Jebi se, znaš? − izvadio sam paklicu iz džepa pantalona.Otvorio sam je i uzeo cigaretu. Stavio sam je između usni. Palim upaljač i primaknem ga vrhu cigare. Nakon što biva upaljena,prvi dim uvučem u pluća, a drugi odmah izbacim. Toplina se proširila mojim telom.

− Umrećeš od tog sranja.

− Umreću srećan − kažem naslanjajući glavu. 

Gledao sam u plafon dok su mi se razne misli razbacivale po mozgu. Naći ću ja nju. Ne zvao se ja Aleksa Kovačević, ako je ne nateram da plati.