NAĐI ME ( 2. DEO TRILOGIJE ) ŠTAMPANA

14. POGLAVLJE

... Valerija... 

Spremala sam se da krenem na posao sa Marijom. Nisam smela da je ostavim samu u stanu. Možda uključi šporet ili još gore, uzme peglu i povredi se, tako da je najbolje da ide sa mnom.

 Odlučila sam da postanem bolja i da pravim odluke zbog kojih neću da se kajem.

− Maki! Dođi ovamo!Dotrčala je i čini mi se da je uspela da se navikne iako je već nekoliko sati u stanu.

− Što? − sela je na stolicu. Pratila sam je pogledom da ne bi negde pala.

− Idemo na jedno lepo mesto. Može? 

Radosno se cerila.

− Gde? − radoznala je; izgleda da imamo nešto zajedničko.

− Na posao.

− Posao? − namrštila se. Uf, pojela bih je. Njena slatkoća ne može ni sa čim da se meri.

− Aha. Sada ćeš da vidiš šta ja radim i da se malo upoznamo.Dogovoreno? − prekrstila je ruke na grudima.

− Ti hoćeš da mi nešto kupiš?

Zaprepašćeno gledam u nju. Opa, malena puca na visoko.

− Šta god poželiš − priđem joj i čučnem. Pomazim je desnom šakom po kosi i poljubim je u čelo.

− Idemo? − izgovori zabavljeno.

− Odmah − uhvatim je za ručicu i podignem se. Povedem jeu hodnik, obujem joj baletanke i još jednom poljubim. Ona će mi davati snagu. U to sam sigurna.

***

− Jesi li ti normalna?! − Ljilja se izdrala na mene čim sam ušla u kafić.

− Da, zašto?– podigla je desnu obrvu.

− Zajebavaš se?! Ti se zajebavaš sa mnom?! Dovela si dete od tri godine u kafić! A i rekla sam ti da ne dolaziš dok se ne oporaviš! Ali ne, ti nikad ne slušaš! Uff, sad bih te ubila!Stavila sam šake na Marijine uši. Ona se smejala.

− Pazi šta pričaš! Dete te sluša! − povisim ton da bi me shvatila za ozbiljno, ona me ljutito ošinu pogledom.

− Otkad ti brineš da me dete sluša? Mogla si još koji dan da odmaraš.

− Potreban mi je novac, jer ne želim da trošim bakinu ušteđevinu. Čoveče, kako ovo glupo zvuči! − pomaknem se od Marije i sednem na prvu, najbližu stolicu.

− Ne zvuči glupo. To je tvoje nasledstvo.

− Ne želim da ga trošim. Ako se nikad ne budem udala, Marija treba da bude osigurana. Njena budućnost mi je najbitnija −pozovem rukom Mariju da mi priđe i sedne u krilo. Poslušala me je.

− S tobom je već nekoliko sati i ti već misliš o njenoj budućnosti. Moraš da razmišljaš o sadašnjosti. Budućnost može danas iznenadi.

− Ljiljo, ja nisam sigurna da imam neku budućnost − naglasim da bih joj dala do znanja da sam retard.

− Shvatam ja sve, Val. Sudbina može da te u jednom trenutku, obali na zemlju, a u drugom, da te podigne i natera te da zaboraviš razlog zbog kojeg si pala. Budi optimista, NE pesimista − krenula je prema šanku.

− Kuda ćeš?

− Da donesem malenoj sokić i nama dvema po kafu.

− Ali...− Nema „ali"! Posle ideš odmah u stan! To nije molba, to je zapovest! − Marija i ja se u isto vreme pogledamo i slatko nasmejemo.

− Jesi li u pms-u?

Napravila je zgroženu facu.

− Ne. Dosadna si.

− Znam − priznam gorku istinu. Dok sam se ja igrala sa Maki, Ljilja je donela sokić i dve kafe. Čavrljale smo o raznim stvarima iako su moje misli bile usmerene negde drugde...

Negde dalje...