NAĐI ME ( 2. DEO TRILOGIJE ) ŠTAMPANA

12. POGLAVLJE

... Valerija... 

Dobri se ljudi rode i napate u životu. Zbog toga znaju davole i cene život. Osećati tuđu bol i suze, radovati se tuđoj sreći i podeliti zadnji zalogaj koji imaju... 

Život je najteži ispit. Mnogi ljudi padnu, zato što prepisuju i kopiraju druge, a ne shvataju da je svako dobio test sa različitim pitanjima.

Zazvonio mi je moblini dok sam se vraćala u stan. Namrštila sam se jer nema niko da me zovi. Niko bitan, sem majke i Andrijane, ali ona je malopre otišla. Javim se na nepoznati broj.

− Halo?

− Valerija, ovde Sonja.

Sonja? Znaš onu ženu koja je našla Hanine roditelje?

− Da, ja sam. Šta vam treba?

− Jasminka i Milovan imaju još jednu kćerku u domu. Uzeli su samo Hanu, a Mariju ne prihvataju.

−Mariju? Pa šta ja mogu da uradim?

− Ima 3 godine, crnu kosu i smeđe oči. Ne bi Vam smetala.

− Vam? − začuđeno izgovorim.

− Tebi i Aleksi. Rekla mi je Isidora da si izgubila bebu.Usvojite ovu malu devojčicu. Nisam rekla da ima prelepe lokne.

− Mogu li da razmislim?

− Naravno, Valerija. Do sutra mi javi. Prijatan dan ti želim.

− Takođe.

Spustila je slušalicu. Gledala sam u onaj telefon kao da sam upravo doživela šok. Kćerka! Zamisli Valerija! Teško mi je zamisliti. Hmm. Bila bi odlična majka. Moram da razmislim.Nema razmišljanja! Zovi Sonju! Kaži joj da želiš da usvojiš devojčicu! Čuješ li me?! Moram da dobro razmislim. Dobro. Neću da utičem na tvoju odluku. Tako je već bolje.

***

Oduvek sam se pitala kako je imati dete. Ja sam izgubila bebu i kajem se što nisam uspela bolje da je zaštitim. 

Neki bi rekli da nisam ja kriva, ali, jesam. Kriva sam i ta krivica me pogađa tačno u srce.

Okrenula sam Sonjin broj. Sela sam na trosed i nervozno češkala vrat. Javila se posle petog zvona.

− Molim? − umornim glasom je rekla.

− Ja sam.

− I?

− Usvojiću je − radosno je uzviknula.

− Drago mi je zbog toga. Otvori vrata.

− Čekaj... Šta?

− Ispred vrata smo. Otvori ih.

Skočim sa troseda bacajući telefon na sto. Otkud je znala da ću pristati? 

Otključam vrata i otvorim ih. Sonja je sa osmehom na licu gledala u mene, a mala devojčica je držala medvedića u desnoj ruci. Čim me je ugledala, sakrila se iza Sonjine noge.

− Marija, ovo je tvoja nova mama.

Privukla me je u zagrljaj.

− Ćao − čučnula sam da bih je uzela, no, ona se još više pribila uz Sonju.

− Stidljiva je − kaže mi razlog zbog kojeg malena ne želi da mi priđe. Podignem se pomerajući se u stranu.

− Uđite − izgovorim. Njih dve su me poslušale. Zatim sam ja krenula za njima. Marija je odmah sela za sto i uzela jabuku u ručice. Joj, sad bih je pojela. 

Bila je preslatka. 

Dve šnalice su joj bile na glavi; nosila je haljinicu na tufne, a preko toga, veliki šal.

Sonja je nosila sive pantalone i belu košulju koju je upotpunila sa prelepom zelenom ešarpom.

− Valerija, zamolila bih te za čašu vode, pa da polako idem.

Klimnem glavom i uđem u kuhinju. Odmah natočim hladne vode u čašu i ponesem čips iz fioke. Mariji dam čips, a Sonji vodu.

− Kako ste znali da ću pristati?

− Isidora mi je rekla sve o tebi i molim te, ne persiraj mi.Nisam toliko stara − stavila je čašu na pod. Sela sam pored nje da bih imala pogled na Mariju. Sonja je iz tašne, koja je bila pored nje, izvadila fasciklu. Mogla sam samo da pretpostavim šta je to.

− Ovo su dokumenti o starateljstvu. Znači, ti si joj doživotni staratelj osim ako, ne daj Bože, ne umreš. Onda se malena vraća u dom. Shvataš?

− Da. Je l' treba nešto da potpišem? − coknula je jezikom.

− Ne. Sve je sređeno zahvaljujući Isidori. Ona je upoznala Mariju.

− Tako znači? Ti i moja mama ste se urotile protiv mene?

− Nisi me razumela. Kod tvoje majke je Marija išla na psihološku procenu − podignem levu obrvu ne shvatajući o čemu ona priča.

− Zašto?

− Doživela je svašta i moralo je da se potvrdi da nije oštećena. Razumeš sad?

− Donekle. I ona je moja? − osmehnula mi se.

− Da, tvoja je − digla se i poljubivši me u obraz, pomazila Maju po glavi.

− Ima li odeće?

− Malo nešto. Iju. Ostavila sam torbu ispred vrata − otrčala je u hodnik. Pratila sam je.

− Sonja, hvala ti.

Bacila mi je torbu u ruke.

− Nema na čemu. U stvari, hvala tebi. Marija, slušaj tetu!

− Doblo − doviknula je iz dnevne sobe. Sonja mi je još jednom mahnula, a potom sam zalupila vratima i zaključala ih. 

Ovo će biti dug dan.