NAĐI ME ( 2. DEO TRILOGIJE ) ŠTAMPANA

1. POGLAVLJE

... Aleksa ... 

− Kako je nigde nema?! Zar ste toliko nesposobni, ljudi?!Nije dete, pa da ne možete da je nađete! − derem se kô lud na svog brata Bobana i telohranitelje.

− Braco, pokušali smo sve, ali ona kao da je isparila sa ovogsveta − okrenuo sam im leđa i pesnicama se naslonio na sto. Naborao sam čelo i besno, udario pesnicama po stolu. Štrecnuli su se.

− Bobane, sunce ti poljubim! Ima 19 godina, sigurno je negde pobegla, a vi ste jednostavno budale koje ne znaju svoj posao! − procedim kroz zube.

− Mi nismo bili u SAJ-u. Stoga, smiri se. Vas dvojica izađite napolje. Moram nasamo da razgovaram sa Aleksom − klimnuli su glavama i izašli napolje zalupivši vratima.

− Nije Vam to tata kupio! − dreknem kako bi me čuli. Zatim osetim Bobanovu ruku na desnom ramenu. Napeo sam se. Bela košulja je imala crvene mrlje po sebi jer sam onu dvojicu mojih „telohranitelja" izudarao dobro po licu, dok su sive pantalone ostale čitave. Prstima desne šake olabavim kravatu.

− Molim te, bato. Naći ćemo je.

− U blizini je. Želim da odeš na autobusku stanicu sa njenom slikom. Pokaži je svima, neka je vide. Ko bude imao informaciju, dovedi ga meni. Jasno? − potapšao me je po leđima.

− Idem odmah. Očisti ovaj lom ovde. Otac nam dolazi uskoro − oblizao sam usne. On je izašao, a ja, umoran kô pas,polako došetao do fotelje i seo. 

Gde si, Valerija? 

Protrljao sam očne jabučice pokušavajući da nateram bol da mine... Glava mi je bila uperena u plafon, a ruke su se našle na naslonima.Treba mi hladan tuš i piće kako bih se smirio.

***

Gledao sam u plafon dok sam ležao u krevetu sa sklopljenimrukama na stomaku. Moja crna trenerka je mirisala na znoj, a majicu sam posle treniranja, svukao i bacio u korpu za veš. Sada razmišljam o Valeriji. Moj krevet je odavno izgubio njen miris,ali ja i dalje pokušavam da ga nađem. Boli me, i to mnogo. Ne prija samoća čoveku. Da sam znao da ću ovako biti kažnjen za sve greške, nikad ih ne bih ni napravio.

Sobom se prolomila zvonjava telefona. Coknuo sam jezikom i prevrnuo očima. Protegnem se i desnu ruku ispružim ka telefonu. Kada ga napipam, uzmem ga i javim se.

− Molim?! − procedim kroz zube.

− Uf, lave, smiri hormone.Boban. 

Zamislim kako mu lomim nos i nasmejem se.

− Šta se desilo? − češkam se po stomaku.

− Ništa. Zovem onako. Kako si mi? − umiljato kaže. Još malo pa će postati mačka od ovog predenja.

− Odugovlačiš. Imaš pet minuta da mi kažeš šta te muči,inače, dolazim u stan da te prebijem kô vola u kupusu − osećao sam se loše zbog pretnji, no drugačije ne mogu da izvučem istinu iz njega. 

− Andrijana me je zvala. Rekla mi je da ti kažem da je Valerija dobro i da se neće vraćati. A da, i da je više ne tražiš.Iskreno, braco, zaboravi je. Ima dosta devojaka koje bi bile sa tobom. U čemu je ona posebna? − sklapam oči i jasno vidim kao da je tu, pored mene.

− Da bi sreo svoju srodnu dušu, nije dovoljno samo da naletiš na nju, jer verovatno već nekada jesi... Ili ćeš... Potrebno je da je prepoznaš − reči same izlaze iz mene, ne mogu da ih zaustavim. Zar je moguće da mi toliko nedostaje?

− Nastaviš li tim tempom, postaćeš papučar.

− Nastaviš li sa tim sranjima, neko će te upucati u glavu. A taj neko sam ja.

Pročistio je grlo, pa nastavio.

− Tako bratu, dobro!

− Ne smaraj.

− Okej, neću. Idem, Aleksa. i da, zatreba li ti šta, ne javljaj se.

− Ubi me u pojam sa tom pomoći. Više si mi odmogao negopomogao − spustim mu slušalicu i isključim telefon. Želim da spavam, želim da umrem, želim... Želim da me nema.