NAĐI ME ( 2. DEO TRILOGIJE ) ŠTAMPANA

5. POGLAVLJE

... Aleksa...

 Po Andrijaninoj faci, znao sam ko je zove. I to vrlo dobro.Pogotovo, zato što je Ana sve vreme pričala. Milomir ju je popreko gledao jer je sigurno pomislio da ga ona vara. Mislim,stvarno? Simonida?

− Drugarica − rekla je nakon što je Valerija spustila slušalicu. Došlo mi je da je pitam: „Kako je? Da li mi spomene ime ili ćuti? Da li me zaboravila?" No, samo sam slegnuo ramenima.Milomir me je vratio u stvarnost.

− I? Tvoja odluka je? − počešao sam bradu prstima desnešake. Zapustio sam se i to mnogo. Joj, šta mi radiš, malena?

− Naravno. Biću vam kum.

Ana je radosno ciknula i poljubila Milomira u usta. Fali mi ovo. Valerija me je svaki put ljubila kada je srećna. Nisam hteo da je nateram na nešto što ne želi. Dan kad mi je dala deo sebe,nikad neću zaboraviti.

− Obradovao si me, Aleksa − pričala je, nesvesno kršeći prste.

- Imaš li neki problem? − nesigurno je pogledala verenika u oči, a zatim se usredsredila se na mene.

− Aleksa, Valerija će biti moja kuma. Nadam se da ti to ne smeta.

Izvio sam usnu u polusmeh.

− Zašto bi mi to smetalo? − glumim nezainteresovanost, no istina je drugačija. Volim je i želim da ceo svet zna! Moje srce je pripalo običnoj devojci grozne prošlosti. Ja ću zauvek biti njen crni vitez.

− Nemoj mi glumiti neku budalu! Vas dvoje ste najtvrdoglavije osobe u svemiru! − besno je skočila sa stolice i uzela telefon. Okrenula se na peti i otišla.

− Žene... Vidimo se, brate.

Zagrlili smo se i potapšao me je po leđima. Mahnuo mi je pre nego što je ušao u auto. Da li govore istinu? 

Ponos mi ne da mira. Izgleda da treba bolje da je tražim, ali moraću to da ostavim za kasnije. Večeras krećem u akciju i misli ne smeju da mi budu raštrkane. Platim piće i odem pešice kod Bobana. Nosim bež sako, plave pantalone i košulju koja miriše na nju. 

Ja sam teški gad.

***

Izašao sam iz tuš kabine. Peškir, koji se nalazio na veš mašini, uzeo sam i obavio ga oko kukova. Kosu nisam obrisao jer jednostavno volim da mi kapljice vode klizaju niz leđa i lice.Otvaram vrata i uputim se ka dnevnoj sobi.

− Bobane? − izgovorim povišenim tonom. Nema ga, znači otišao je. Uđem u kuhinju i bacim pogled na sto. Moj mobilni je pomeren.

− Bobane, jebem ti sve, šta si radio sa njim? − brzo ga uzmem u ruke i otvorim pozive. Valerijin broj se nalazio prvi na listi. Stegnem zube i okrenem Bobana. Javio se posle petog zvona.

− Zašto si to uradio?! Jesi li ti normalan?! Šta si joj rekao?!Napiću ti se krvi, kunem se, kad te vidim ponovo! − udarim šakom o sto krećući u dnevnu. Prođem rukom kroz mokru kosu i zaustavim šaku na vratu.

− Ništa, stvarno.

Je l' ja to čujem smeh?! Smeh?!

− Ako mi ne kažeš, zvaću Milana i reći ću mu sve! Jasno?!− vulkan je proradio u meni i znam da će uskoro iz ušiju da mi„izlazi" para.

− Okej, rekao sam joj da si imao saobraćajnu i da si završio u bolnici...

Izbečim se.

− Mogao si da joj kažeš da sam umro. Tad bi sigurno došla.Kako ne shvataš? Ona mene više ne želi u životu. Razumeš?

− Razumem.

− Šta je ona rekla? − jedva čujno izgovorim, a znajući svog brata, on će odmah nakon odgovora da me zeza.

− Razumeo sam samo ono između redova, a to je „Došla bih, ali će me prošlost i dalje sputavati". Kapiraš? Jesu li tvoji ljudi uspeli da je nađu?

− Imaju neki trag. Isidora je bila kod neke žene Ljilje Gojković. Živi u Guči. Jesi li čuo za to mesto? – sedam na fotelju.Laptop se nalazio ispred mene. Uključio sam ga.

− Jesam, najbolje ženske, pivo, kupus, pečenje. Jebote, Aleksa, Sabor trubača. 'Si čuo za to?

− Ne, ne pratim vesti – mišem kliknem na jedan folder i uđem. Odmah mi izađu podaci o Valeriji, Isidori i Ljilji.

– Šta su našli? – Ljilja ima dete, kćerkicu, muž joj je preminuo, vodi RoyalCaffe... i to je uglavnom to.

– Hoćeš li da istražiš?

– Ne mogu još. Za dva meseca ću ići. Sutra moram za Rusiju.

– Razlog?

– Mamin grob je u Rusiji.

– Izvini, bato. Znam da nismo rođena braća, no ja te volim kao da jesmo.

– Isti nam je otac. Milica mi nije biološka majka, ali je volim bez obzira na sve – iskreno odgovorim. Rezervišem kartu za Rusiju preko interneta i isključim laptop.

– Koliko je već nema?

– Prekosutra će biti 20 godina. Milan mi nikad nije rekao istinu o njoj, pa ću morati da je saznam sam.

– Srećno, brate. Zaista se nadam da ćeš saznati sve. Idem sad – spustio je slušalicu. Ja sam telefon bacio na trosed. Naslonio sam se laktovima o kolena i prstima trljao čelo. Ovo je teško.

Mrzim život i prokletu sudbinu