NAĐI ME ( 2. DEO TRILOGIJE ) ŠTAMPANA

10. POGLAVLJE

... Valerija... 

Jak bol u podnožju stomaka me je probudio. Stavila sam ruku na bolno mesto i polako sam ustala sa troseda i polako oslanjajući se rukom o stolicu, došla do telefona.

− I to što radiš po celu noć ne valja za bebu. Ona tek počinje da raste! I da, samo si jednom jela danas. Planiraš da je izgubiš,zar ne?

− Neću je izgubiti.

− Stvarno? Jedino što će te povezivati sa Aleksom je to deteu tvojoj utrobi. − teška činjenica jer sam iskreno želela da imam dete sa Aleksom.

− Lila, prestani! – povisim ton glasa. Bacila sam pogled na krevet i primetila krv; onda me je još jedan bol jakog intenziteta ostavio bez daha. Razmakla sam usta uzimajući telefon. Ukucala sam Ljiljin broj.

− Molim? − suze su krenule da klize niz moje lice.

− Ljiljo, mnogo me boli − isprekidano pričam.

− Stižem – kad sam spustila slušalicu, zavrtelo mi se i u sledećem momentu, ja sam bila na podu; sklupčana kao fetus sa rukama oko stomaka. Mrak mi je dolazio na oči, pa sam se prepustila. Upala sam u tamu.

***

Ležala sam kô prikovana za bolnički krevet. Suze su klizile niz moje bledo lice dok sam gledala kroz prozor. Nebo je bilo sivkaste boje što je značilo da će možda pasti kiša. Volim kišu,ali danas mi nije do kiše. Sunce mi treba da otkloni ovu tugu iz srca i duše.

− Valerija? Dušo? Jesi li dobro? − Ljilja je bila sa mnom.Nije se odvajala od mene.

− Beba? – ponovim naglas svoje misli.

− Žao mi je, Valerija. Pobacila si. Borili su se za tvoj život,pa su morali da izvade bebu.

Slabašno sam se osmehnula i zaplakala. Sela je pored mene i obgrlila rukama. Glavu sam naslonila na njeno rame. Nisam mogla da kažem ni reč. Nije se ni rodila, a čeznula sam da budem blizu nje, da je utešim kad plače, da je poljubim kad se povredi...

Kriva sam.

 Tražila sam đavola i dobila ga.

− Moja beba... − pokušavam normalno da izgovorim, no suze me sustignu i prepolovim se na pola.

− Hoćeš li da ti pomognem da se obučeš ili ćeš sama? −sklopila sam oči na trenutak.

− Sama ću, sačekaj me ispred.

Poslušala me je. Zalupila je vratima da bi mi dala do znanja da je otišla.

 Polako sam ustala iz kreveta i uputila se u kupatilo.Obavila sam higijenu, obukla se i nabacila osmeh na lice. 

Proćiće... Moraće da prođe...

 Ja sam kriva. 

Nemoj ubeđivati sebe da si kriva za nešto kad nisi. Nastaviš li tako, izgubićeš se. Trebala sam da razmišljam. I jesi. Valerija, obećavam ti biće bolje. Daj Bože.

Uhvatim kvaku i povučem je nadole. Vrata se otvore i ja pobednički izađem iz sobe. Ljilja me je uhvatila pod ruku da ne bih pala.

− Odmaraćeš nekoliko dana. Anja će te zameniti.

Klimnem glavom u znak potvrde jer nisam imala snage daodgovorim. Dosta je priče za danas.

Kada izgubi bebu, gotovo svaki roditelj ima osećaj da se nikada više neće osećati isto, odnosno da njegov bol nikada neće prestati. Ipak, polako ćete početi da shvatate da bol, iako prisutan, vremenom postaje sve manje nepodnošljiv, da se polako vraćate životu i njegovim lepim stranama. Vaša beba će uvek biti deo vas, tugu zbog njenog gubitka osećaćete uvek, ali vremenom će rane postati ožiljci i boleti manje.