Our Story

Poglavlje 23

Amilia (20. 11./21. 11./22. 11.)

„Slušaj ovo. Imam jednu teoriju, ali nemoj se smijati"

„To ti ne mogu obećati, ali ću pokušati"-očekivano.

„Štucanje"-zastala sam da razmislim kako ću sročiti rečenicu, a da ne zvuči previše ludo.

„U redu. Trebati ću malo više materijala od toga"-to je rekao, a mislio je: trebam više materijala za smijanje.

„Štucamo jer gutamo zrak"-kimnuo je potvrđujući očito.

„Što ako nas netko iz drugog života pokušava oživjeti svaki put kada štucamo"-pokušavao je zadržati ozbiljan izraz lica, ali je prasnuo u smijeh. Očekivala sam da se uozbiljio u ovih par mjeseci koliko ga znam. Prevarila sam se. On se nikada neće uozbiljiti o čemu ja pričam? Smijeh mu je bio zvonak i ugodan, muzika za moje uši. Tako je divan kada se smije. Što? Tko je to rekao?

„Ma daj, stvarno sam mislila da ćeš se suzdržati"-udarila sam ga lagano u rame. Stalno se žali da ga 'prejako' udaram. Takav je mekušac. Treba malo očvrsnuti. Bila je noć i bili smo u šumi na kampiranju. Sydney je došao na ideju da idemo ponovno kampirati jer je prvi put bio takav uspjeh. Sjedimo ispred vatre koju smo naložili, zapravo koju sam ja naložila i pričali o besmislicama.

„Što kažeš na to da ti ja jednu svoju priču ispričam?"-hoće li ta priča sadržavati opise golotinje i sadržaj ne primjeren za mlađe od 19 godina? Zanimljiva činjenica, dobro ne znam koliko će vama biti zanimljiva, u Kanadi je osoba punoljetna sa 19 godina. Što više znate to bolje. Nikada se ne zna kada će vam takav podatak zatrebati.

„Može"-nadam se da neću požaliti priču.

„Jedna djevojka, nazovimo ju Lisa, je znala ostajati često sama kući i roditelji su joj kupili psa da joj pravi društvo dok njih nema. Jednu noć Lisu je probudio zvuk kapanja. Ustala je i provjerila sudoper u kuhinji. Nije bilo kapanja. Vratila se u krevet i pas koji je ležao ispod kreveta joj je polizao ruku"-kimnula sam i nastavio je.

„Kapanje se nastavilo i provjerila je kupaonicu. Kapanja nije bilo ni tamo. Vratila se natrag u krevet i pas ju je ponovno polizao. Kapanje nije prestalo-kap, kap, kap. Slušala je i otkrila da zvuk dolazi iz ormara. Otvorila ga je i ugledala svog psa, svog mrtvog psa, kako mu kaplje krv. Unutar ormara napisano krvlju je bila poruka-ljudi mogu također lizati"-to je tako bolesno. Tko može ubijati životinje, a kamo li psa?

„Grozna priča. Jadan mali pas, nije ništa krivo učinio"-ovo nije strašna priča već tužna. Sydney je očekivao neku bolju reakciju od mene. Pogledao me kao da nisam normalna.

„Upravo sam ti ispričao priču o ubojici i tebe brine pas?"-ubojica? Jedino je pas u toj priči uginuo. Zapravo je bio brutalno ubijen.

„Naravno. Nešto najtužnije je kada pas ugine. Životinje su bolji prijatelj nego većina ljudi"-nisam nikada imala kućnog ljubimca jer je strina bila alergična na životinjsku dlaku.

„U redu onda, idem nam pronaći još drva za potpalu"-bilo je poprilično hladno i četiri sloja nisu pomogla u zadržavanju topline. Čak je i mojoj kanadskoj koži bilo hladno. Možda sam se prehladila. Ni vatra me nije ugrijala. Činilo mi se kao da je i onda hladna. Jesam li kojim slučajem zapalila hladnu vatru iz pakla? Gdje je taj Sydney do sada? Mogao se vratiti već tri puta. Ustala sam sa panja i pogledala okolinu oko sebe.

Stabla i mrak, to je sve što sam mogla vidjeti. To i zvijezde na nebu. Bile su ljepše nego u gradu. Gradska svjetla su zaklanjale njihov pravi sjaj. Čini mi se kao da ih sada vidim po prvi puta. Kao da mi žele ispričati neku priču, ali ih ne čujem. Ne čujem jer ne slušam. Začula sam kapanje. Okrenula sam se oko sebe ne bih li nešto ugledala, ali nije bilo ničega. Pokušava li me on to preplašiti? Ako da ne uspijeva mu.