𝑪𝒓𝒗𝒆𝒏𝒂 𝒛𝒂𝒌𝒍𝒆𝒕𝒗𝒂🔚

II

– Gdje je? Gdje je jebem vam sve!? – derem se na osoblje dok jurim hodnikom. Na kraju hodnika ugledam Vuka i Zareta. Vuk već ustaje i pruža ruke ispred sebe.

– Uspori. Ne viči na osoblje, nisu oni ništa krivi. Svi su dali sve od sebe. – tresem se i osjećam da gubim tlo pod nogama, i da me njegove čvrste ruke ne drže svega mi bio bih na koljenima.

– Što se... dogodilo?

– Kobre su se dogodile Mlađo. Jutros oko 5:25 Cile ga je istovario ispred zgrade. Nije odmaknuo ni deset metara kada je motor projurio i sasuo sve što je imao u Stojana. Cile je zakočio na sred ceste, počeo pucati po njima, ali pobjegli su nije ih mogao stići. Dok je prihvatio Stojana, pozvao hitnu, nas, oni su nestali.

– Ne, ne, ovo se ne događa! – čujem svoj glas koji puca – Vuče, molim te, ne daj da umre.

– Žao mi je Crveni, ništa ne možemo učiniti. Još je živ, ali šanse su nikakve. Samo čekaju da dušu ispusti. Žao mi je druže. – priberem se, pa se polako izvučem iz ruku šefa stanice i drhtavim nogama gutajući svoju bol uđem u sobu. Srce mi pukne na milijun dijelova gledajući ga onakvog. Spojen na stotinu cjevčica, aparat jedva da i kucka, gledam kako me najbolji prijatelj napušta za zauvijek. Priđem, pa ga uzmem za ruku.

– Jebi se Stojane znaš. Zašto baš danas? Trebali smo se opiti. Trebali smo razbucati tu bagru. Trebali smo zaključiti godinu dana sranja koja smo proživjeli zbog tih seronja. Tko će sada da ih pohvata? Tko će očistiti grad od nametnika?

– Ti... – čujem kako tiho progovara pa se trgnem sretan što je budan. Jer, kako izgleda mislio sam da nas je već napustio – Crveni... – kaže tiho, pa se spustim pored njega. Približim uho njegovim usnama, jer jedva ga čujem.

– Samo reci stari. Što god treba, što god želiš.

– Mlađo... Nikada ti nisam... nisam ti rekao ono što u srcu krijem od svijeta. Nikome nisam... Morao sam je zaštititi. Morao sam... – udahne bolno, pa se nakašlje – U mom mobitelu... Jelena... Pozovi je... Javi joj.

– Dobro, hoću, obećavam.

– Ne, moraš ... Moraš da budeš uz nju. Ona zna. Sve zna. Samo ona sve može...skriti. Zakuni se Mlađo. – steže mi ruku dok gubi dah – Zakuni se.

– Kunem se – kažem.

– Crvenom zakletvom Mladene! – Isuse, ovo je nešto veliko dok on od mene to traži – Zakuni se... Crvenom zakletvom da ćeš je čuvati od njih. Od svih.

– Zaklinjem se Nikola. Svega mi moga, Crveni svoju zakletvu daje tebi prijatelju. Znaš da to znači sve.

– Hvala ti momče. Hvala ti – udahne još jednom teško. – Nađi... moju Jelenu. Čuvaj je, voli je, bori se s njom za sve vas... posebne.

– Tko je ona Stojane? Tvoja žena?

– Ne. Ona je... Moja kći. – stegne mi ruku još jednom, slabo i jedva – Voli te tvoj Stole! – kaže, pa samo ispusti dah i njegov stisak u mojoj ruci omlitavi. Suze jurnu iz mene, pa zajecam kao malo dijete. Bol me obara, i sve oko mene se crni. Osjetim nečiju ruku na ramenu kako me steže. Vuk.

– Žao mi je Crveni. Tako mi je jako žao.

– Zakletvu sam dao, idi s mirom brate moj. Ona je sada u mojim rukama – kažem, pa poljubim njegovu ruku i vratim mu je na prsa. Aparat pijuče samo jedan ton, a osoblje se odmah sleti unutra. Vuk me povuče k sebi i snažno me zagrli. Dok moj najbolji prijatelj nestaje, kroz suze i bol koji me lome u meni se budi zakletva koju sam mu dao.

– Gdje mu je mobitel? – samo upitam i obrišem mokro lice. Vuk posegne na ormarić, uzme vrećicu sa stvarima, pruži mi i pogura me van. Zastanem na vratima samo da ga još jednom pozdravim. Stegnem ranjeno srce zgrčenim prstima dok mi vrećica sa njegovim sitnicama udara u prsa.