𝑪𝒓𝒗𝒆𝒏𝒂 𝒛𝒂𝒌𝒍𝒆𝒕𝒗𝒂🔚

XV

Zvonjava mobitela me budi, otvorim oči, jebi ga zaspao sam. Jelena spava stisnuta uz mene, pa se i ona probudi kada se maknem. Dohvatim telefon sa stola.

– Vuče...

– Crveni, jebi ga. Trebam Jelenu.

– Što se dogodilo? – pitam, a već me nervoza hvata. Pogledam na sat pola šest je ujutro. Pa, nismo dugo spavali. Kada sam zadnji put pogledao bilo je četiri, a onda se ona skupila uz mene i...

– Treba mi poslati nešto. Ništa nisam postigao sa onim huljama. Zakon ne dozvoljava da ih ispitujem nakon ponoći, tako da ništa nisam mogao učiniti. Čekam da otkuca jebenih sedam sati da uletim tamo kao bik među svijet u Pamploni. – Jelena se uspravi, a ja joj dam mobitel.

– Jelena je, reci. Da, imam. Dobro, odmah ću. Znam Vuče, ne, ne mislim. Vidimo se za sat, dva. – pruži mi mobitel nazad, pa ustane i iz kuhinje donese svoj.

– Možeš li mi govoriti Vukov broj Mlađo? – izdiktiram, a ona pošalje Vuku Dejanine slike – Odmah će printati i podijeliti patrolama da je traže.

– Što ti je rekao Vuk? – pitam, pa joj priđem

– Ništa. Da mu je žao, da ne mislim da se oni ne trude.

– Naći ćemo je. – ostavi mobitel na stol, a onda ga pogleda

– Mobitel! Mlađo, mi smo potpuno zaboravili na Dejanin mobitel!

– Pa, gdje je?

– Ne znam. Možda joj je ostao u džepu od onog prslučića. Pa, uvijek ga je tu nosila. Iznutra. Možda joj ga nisu uzeli. Joj, možda ima uključenu lokaciju!

– Zovi! – kažem, a ona stisne Dejanin broj i zove.

– Ne. Zvoni, ali ništa.

– Idem se umiti i idemo u stanicu. Tamo mogu naći njenu lokaciju.

– Ako su tehničari dolje, ako ima nekoga tko može u kompjuter... – Ni ne završi, dohvati torbicu i ključeve, uleti u kupaonu. Iziđe brzo, pa i ja operem svoje lice, u stanici ću ostalo, samo da stignemo što prije.