𝑪𝒓𝒗𝒆𝒏𝒂 𝒛𝒂𝒌𝒍𝒆𝒕𝒗𝒂🔚

XIX

Ul. Josipa Huttlera, Osijek

– Ššš što je ovo? – bacim papire na njegov stol dok mi ruke drhte – Obbbjasni mi!

– Koji moj hoćeš mutavče?! Ne vidiš li da imam posla? Imam gomilu problema nemam vremena s tobom da se navlačim! Što hoćeš?! – od njegova dernjanja glas mi još više nestaje iz grla i znam da će mi trebati veći napor da izgovorim ovo što imam.

– Pppre pregledao sam ove papire. To su potvr-potvrde iz lab, lab, znaš odakle.

– I? Samo mi izmuckaj da nema ništa što bi ih dovelo ovamo!

– Bbbudalo! Dddo tebe?! Sada zznam zašto ste me ugurali u onaj auto! Zašto sssi želio večerati sa mnom, zašto si iznio smeće iz mmmoje sobe! Moj DNK je nnnađen tamo. Namjestio si mi! – on samo skupi usne – I, ovo! Što je ovo? Moj DNK se pok, poklapa sa nečijim. Ovo je žena! U pitanju je žen, žena!

– Nemam pojma o čemu pričaš mutavče!

– Imam svoje i, ime! Tko je ona? Tko je ta žena?

– Ne znam i jebe mi se. Ima li išta dobro u tim papirima ili nema?

– Nikog ti kk, ma, neću ti reći dok mi ne kažeš tko je ona?!

– Ne znam kretenu! Jesi glup ili što? Ako nemaš što pametno za reći odjebi odavde, moram riješiti gomilu problema. Jebena murija je uhvatila i Robija. Hvataju moje ljude, i ja tome moram stati na kraj. Nemam vremena za tebe.

– Nikada nisi ni imao. Kkkakav si ti to otac? Čime sam zaslužio da me mmmrziš?

– Ti si greška! Ti si oštećen i nikom kurcu nikad nisi služio.

– Ali, ti si mi otac, kako mož...

– Ja nisam tvoj otac i više odjebi s tim! – kako to izgovori izgubim zrak. On se izbeči, jer shvatio je što je rekao.

– Šššto, što si rrrekao? – priđe, pa me uhvati za ramena.

– Dominik, nisam mislio. Ne, čekaj, nisam htio... – otresem njegove snažne, velike ruke sa sebe, a suze samo kliznu niz moje obraze.

– Nisi! Ti nisi moj oootac?! Nisi? Proklet bio!

– Čekaj mali, nemoj...

– Tko je? Tko mi je otac? Čije sam ja dijete prokletniče? Čččije? – on obori pogled i spusti glavu.

– Dovraga, samo mi je pored sveg sranja još i ovo trebalo! Vidiš što se događa kada me nerviraš? Vidiš li muto? U materinu!

– Tko mi je otac? – skupim snagu pa izgovorim to polako, iako sam se iznutra pokidao i jedva sastavljam misli, a kud riječi.

– Ja sam.

– Ne laži! Nisi. Rekao si to. Otac ne bi svome sinu namješšštao i podmettao.

– Nitko ne bi vjerovao svejedno da si ti u pitanju. Tako bi njihova istraga trajala duže, a ja bih dobio vremena da izvučem svoje dečke. Ta tko bi normalan povjerovao da je netko kao ti član Kobri? Smijurija!

– To sam ti bio cijelog žžživota. Smijurija. Ismijavao si moju manu, ali moja pammet ti je dobro došla. Držao si me kao jebbbenu pttticu u kavezu, ja sam ti bio dddobar za sve osim da ti budem sssin.

– Zar zbilja misliš da bih išao okolo i hvalio se da imam defektno dijete? Ti si sramota, tebe je trebalo kriti!

– Mrzim te! Mmmrzim te, crkni!

– Isti si tvoja prokleta mater! I ona je to govorila, zato je ostala bez...

– Bez čega? Bez čega? Gdje je? Tko je ona? Tko su mi roditelji? Tko je moj otac?