Paranoia | Ante Rebić |

1.

Ante Rebić

"Hej, vraćam ti punjač.", Lara ulazi u sobu, a ja se počnem smijati, "Da pogodim, trebat ćeš ga opet za koji sat?", zaboravila je svoj punjač u Beogradu.

"Ne zezaj, ali znaš da oću.", nasmije se, pa sjedne na krevet, "Luka i Andja su sve bolje i bolje.", kaže.

"Neka, drago mi je zbog njih. A i to je dobro za Davida.", nasmiješim se, "Jel te zvala opet?", pita Lara. "Stalno zove, dosadna je.", odmahnem rukom.

"I mene Zoki, dođe mi da ga steram u tri lepe.", uzdahne ona,  a ja se smijem. Baš smo u kurcu, oboje.

"Kada ideš za Italiju?", pita ona, "Za dva tjedna, zašto?", "Ma pitam, znači svi idete u isto vreme.", zaključi ona, a ja kimnem.

"Nazvat ćeš nekad, jelda?", Lara zagrize usnu, zbližili smo se u ovih par dana. Valjda zbog naših sličnih životnih sutacija. "Naravno da budem.", nasmešim se.

"Mogu li te doći posjetiti koji put? Nikad nisam bila u Italiji, čujem da je lepa.", legne na krevet, pa mi uzme malo deke, "Možeš, ja ti platim put.", kažem, pa upalim televizor.

"Hej, idete jesti?", Andja proviri u sobu, "Može, fino miriše!", Lara se ustane, pa krene prema vratima. "Ideš?", pogleda me, "Evo.", promrmljam, pa se ustanem s kreveta i obučem duksericu, prehladno je ovdje za kratke rukave.

Ušetam u kuhinju, pa sjednem za stol, "Antiša, što si tužan?", sjedne Filip pored mene, "Ma nisam, umoran sam.", zijevnem, pa nitko više ne spava kako treba. Legnemo u 3 ujutro, a u 7 smo već na nogama. Želimo što više vremena provesti skupa ovih zadnjih par dana.

"Antiša, trebat ću te kasnije.", Hana mi šapne na uho i ja je pogledam, "Šta je bilo?", "Ništa! Nije ništa loše!", nasmiješi se ona i ja kimnem.

"Prijatno!", Andja vikne, a mi se zahvalimo i počnemo jesti. Naravno, David mi se uvalja u krilo, pa više on jede nego ja.

Demonče malo, nasjlađi je na svijetu. "Hoćeš ovo?", Lara pokaže na neki masni dio mesa i ja kimnem, a ona mi stavi na tanjur. Filip me zbunjeno pogleda, "Reci?", podignem obrvu.

"Ništa, ništa.", odmahne glavom smijući se, a ja i dalje hranim Davida.

Pogledam oko sebe i zahvalim Bogu na ovakvim ljudima, takvi kao što su oni, teško je naći.

********

Larissa Lalić

"Kako ti se sviđa Ante?", upita Andja, a ja se počnem smejati, "Ma dobar je.", kažem, "Dobar?", podigne ona obrvu.

"Pa da, mogu o svemu pričati s njim.", slegnem ramenima, "I? Jel ima kakve kemije?", joj Andjo, "Ne bih rekla, on je tvrd ko kamen. Priča on, ali sve šta priča, priča lukavo. Ne otvara se baš lako.", kažem.

"On bi bio super za tebe.", Andja se nasmeši, "Ne znam baš, mislim drag je on stvarno, ali mi smo jako različiti.", promrmljam, pa zapalim cigaru.

"Koga ogovarate?", Hana nam se pridruži na terasi, "Antu, naravno!", Andja se nasmeši. "Znala sam." sedne Hana za stol, pa mi uzme malo kafe. Jako mi je ta cura prirasla srcu, Filip je stvarno dobro odabrao.

"Kažem, dobar je, ali je i povrijeđen. Mislim da mu sada trenutno ne treba niko, a i nismo mi jedno za drugo.", slegnem ramenima.

"Ma varaš se, prema nikom nije tako dobar, kao prema tebi.", priključi se Hana, "To je samo zbog naše situacije.", uzdahnem.

"Ma i mi previše brbljamo, najbolje je da vrijeme pokaže hoće li šta biti ili neće.", Andja se nasmeši.

"Šta god da bude, znam da sam našla prijatelja za ceo život."

***********

Antina priča nema "prologue" jer mislim da smo o Anti već dovoljno čuli.

Sve u svemu, nadam se da će vam se ova i priča svidjeti.

Priznajem; najviše volim pisati o Anti i Filipu, nekako su mi predragi.

Eto, komentirajte i uživajte!

•LalaIvanov