Paranoia | Ante Rebić |

4.

Ante Rebić

"Laroo! Ajde, dizanje!", uđem u Larinu sobu i počnem vikati, a ona se pokrije dekom po glavi. "Ne još.", promrmlja.

"Ajde, Rade nas čeka.", kažem, pa sjednem na krevet. "Pa neka čeka, ko mu kriv šta je uranio.", zijevne, pa me pogleda. "Ajde, spremanje.", uzmem joj deku, pa uočim modrice po tijelu.

"Lara, šta je ovo?", opipam modricu na nozi, a ona se trzne. "Ništa, pusti.", brzo se ustane iz kreveta, valjda kako bi bi pobjegla od mene.

"Lara, tko ti je to napravio?", pitam, pa joj priđem bliže. "Nitko.", promrmlja, pa se opet odmakne od mene. "Ma, dođi tu!", uhvatim je nadlakticu i privučem je bliže k sebi. "Reci mi tko je to napravio!", podignem ton, a ona se lecne.

"Zoran.", spusti pogled, pa se opusti u mom stisku, "Jebat ću ja Zoranu mater, čim stignem u Beograd.", zarežim, ubit ću govno! Kako se usuđuje dići ruku na ženu! I to sitnu ženu, pa nema ni 50 kila.

"Nemoj, molim te, bit će još gore.", zagrli me, a ja se smirim. "Neće se izvući.", promrmljam, pa joj uzvratim zagrljaj, "Kada je to napravio?"

"Kada si otišao...", uzdahne, "Zašto mi nisi rekla?", tražim njen pogled, "Pa, bojala sam se reakcije, iskreno.", napokon me pogleda. "Nitko, ali nitko ti tako nešto više neće priuštiti. Ne, dok imaš mene.", poljubim je u čelo.

Ona to stvarno nije zaslužila, toliko je dobra, pozitivna, draga i slatka da mi uopće nije jasno kako bi je netko mogao tako fizički povrijediti.

Samo da ga vidim, bit će mu zadnje.

***********

Larissa Lalić

"Jutro, Larissa, drago mi je!", upoznam se s Radetom, pa sjednemo za stol. "Ajde, da se napokon upoznamo.", Rade se nasmiješi. Bio je s Antom par puta kada sam ga nazvala, pa smo se zezali preko videopoziva.

Naručili smo kave, a meni su počele stizati poruke. Izvukla sam mobitel iz džepa, pa ga otključala.

Moja Andja

Lara, bre, jesi živa!?

Ja

Jesam, na kafi smo. Gde je demonče?

Moja Andja

Demonče spava, a ja isto pije kafu. Idem popodne do Lukinih, zvali me da dođem. Ako nešto ne bude u redu, nazovi me i odmah dolazim po tebe!

Ja

Hvala ljubi, pozdravi sve!

"Tko smeta?", pita Ante, "Ma Andja, brine se.", slegnem ramenima, "Lara, koliko imaš godina? Mislim pitam jer čujem da si šefica, a izgledaš kao da imaš 18.", Rade se počne smejati, "Au, da bar. Imam 24, a šefica sam jer mi je majka ostavila firmu.", kažem, pa otpijem gutljaj kafe.

"Aha, a što je bilo s majkom? Oprosti, ja sam malo ovako radoznao.", pita Rade, "Ma, bilo je sve u redu, i onda jednu noć je počela jako kašljati, otišli mi na hitnu i ustanovljen joj je rak pluča u zadnjem stadiju. Preminula je 3 meseca nakon dijagnoze.", uzdahne, bilo je to pre dve godine, ali još uvijek boli.

"Ajme, žao mi je. Nisam trebao ništa pitati.", Rade se ugrize za obraz, "Ma, sve pet.", nasmešim se, pa skinem jaknu. "Antiša, idemo negde danas?", Rade skrene pogled na Antu.

"A gdje bi ti?", Ante se počne smejati, "Pa napolje! Subota je!", Rade podigne ruke u zrak, "Hoćeš ići s nama?", Ante pita, "Pa ne znam, mogla bih.", slegnem ramenima.

"Ajde, dogovoreno, ja vas kupim u 22 i idemoo!", Rade se nasmeši, pa me pogleda, "Jel piješ ti? Jel  voziš?", "Ne pijem baš, i vozim.", kažem.

"Eto super, mogu se onda devastirat.", kaže, a ja umrem od smeha. Nadam se da su i ostali sugirači ovako dragi i zabavni.

"Nakon kafe, idemo do dućana, može?", Ante upita, "Može, naravno.", nasmešim se, pa mu uzmem cigaru iz kutije iz kutije i zapalim je.

Nekako ovde osećam mir, ne moram se ničega bojati i sve je totalna pozitivna.