Paranoia | Ante Rebić |

2.

Ante Rebić

2 mjeseca kasnije

"Hej, gdje si?", nazvao sam Laru na videopoziv, "Evo hodam prema stanu, ti si kući?", pita, "Upravo došao s treninga, iscrpljen sam.", kažem, a ona se nasmješi u kameru.

"Ajde bit će bolje, kako ti je prošao dan?", "Ma dobro, čuo sam se s Filipom ujutro, pa popio kavu s dečkima, obavio trening i tako.", rekao sam.

"Ja sam bila kod Andje, malo maltretirala Davida, pa otišla na posao. Na poslu je bilo grozno, jer sam prezatrpana papirima, poludet ću.", uzdahne.

"Ma ajde, možeš ti to.", kažem i ona se počne smijati, "Lako je tebi reći, ti na svom poslu trčiš za loptom i zezaš se."

"Uopće nije tako, ja sam ozbiljan nogometaš.", izbacim donju usnicu, "Živi u zabludi. Ajme, ljudi me gledaju kao da nisam normalna, prestani me zvati dok sam na ulici.", kaže ona pa si popravi šal, a ja se smijem.

"Šta će ti ovo kao?", pitam, "Aj, pljusni se sam da te ja ne moram.", pokaže mi srednjaka u kameru, a ja se i dalje smijem.

"Kad se vidimo?", upita Lara, "Hm, trebao bih imati slobodno za malo manje od mjesec dana, ali onda prvo idem kod svojih u Split. Možeš ti doći ovdje, ako želiš.", kažem.

"Joj ne znam, stvarno mi je kaos na poslu.", uzdahne, "Pa ti si šefica! Uzmi si malo slobodnog.", nasmiješim se.

"Rado, ali sumnjam da ću moći.", napokon je ušla u zgradu, "Ma daj, moraš! Par dana, pa ja onda nakon Splita dođem u Beograd.", predložim.

"Ne znam stvarno, vidjet ću. Luka dolazi za dva tjedna, ako sam dobro shvatila.", eto, u stanu je. Napokon je na toplom. "Da, da. Rekao mi je, Filip isto tako.", zijevnem opet, stvarno sam umoran.

"Ajde, javim ti sutra hoću li dolaziti ili ne. Idem nešto jesti, pa se okupati i na spavanje.", nasmiješila se, "Može ajde, čujemo se. Lijepo spavaj."

"I ti, papa!", prekinula je poziv,  a ja sam uzdahnuo. Ovako se čujemo svaki dan već dva mjeseca, sad mi već stvarno nedostaje. Kao prijateljica, naravno.

Nadam se da će me moći posjetiti na par dana.

**********

Larissa Lalić

"Jutro, kokoši!", ušetam u ured, a one jedva da drže šolje s kafom u rukama. "Burna noć?", pitam smejući se.

"Jao, ne pitaj, imaš kafe tamo.", Eva kaže, pa zapali cigaru. Uzmem kafu sa elementa, pa sednem s njima za stol.

"Pa gde ste bile? Izgledate tragično.", nasmejem se opet, "Ma na žurci muževog brata, bio mu je rodjendan.", promrmlja Milena. Milena i Eva su šogorice, i baš su mi drage. Radimo skupa već 2 godine i nikad problema.

"Ajde, par gutljaja kafe i koji aspirin, bit ćete kao nove. Nego da vas pitam nešto, razmišljala sam da odem na put u Italiju, a znam da imamo puno posla. Jel' bi mogle vas dvije to same nekako?", zagriznem usnu.

"Haha, ideš ti svog Antu posetiti!", Eva se počne smejati, "Čuj mog, od kad je on moj?", preokrenem očima smejući se, "Ma šefice, nebi bilo fer da te ne pustimo na ševu.", Milena se počne smejati.

"Ma jebem vam sve, kako ste zločeste! Mi smo samo prijatelji.", branim se ja, a on se i dalje smeju. "Ma idi samo, ostani i mesec dana ako treba! Bilo bi vreme da te neko dobro-", "Nemoj izreći do kraja, molim te!", prekinem ju kroz smeh.

"Nemoj te reći Jovanu, ali ja se uopće nebi bunila da me Rebić zgrabi.", Eva podigne i spusti obrve, "Kozo!", Milena i ja umrle od smeha.

"Larice, sretnica si samo takva.", namigne mi Eva, "Ma beži bre, nismo se nikad ni zagrlili, a kamoli išta drugo.", kažem.

"Ma bit će i toga, ne boj se.", Eva me trkne laktom, "Ma neće.", uzdahnem. "Kolko još imamo vremena za kafu?", pita Milena.

"Ma kafeniši samo, neće papiri nigdje pobjeć.", kažem, a Milena me cmokne u obraz.

"Da sam tražila bolju šeficu, nebih je našla."