Emily

Part 1

"Emili,dušo,probudi se,zakasnićeš u školu."Mama me drma i već pola sata pominje kako kasnim u školu.

Nekako sam uspela da otvorim oči. Ustajem i odlazim do kupatila kako bih obavila jutarnju higijenu. Iz ormara uzimam belu lepršavu haljinu i crni sako.Obukla sam se i sišla na doručak. Dok sam išla kroz hodnik,osetila sam miris palačinki i brzo potrčala ka kuhinji. Za stolom sede tata i moj stariji brat Stefan.Prišla sam tati, odevenim u crno odelo, i poljubila ga u obraz.

"Dobro jutro,srce,jesi li se naspavala?" Okreće se i ljubi me u kosu,a ja uzimam Nutellu iz Stefanovih ruku.

"Jesam,tata." On klima glavom.A Stefan ustaje i počinje da me juri. Trčim oko stola i vrištim,sve dok mama nije zaustavila Stefana.

"Prestanite,nemate više 5 godina. Ponašajte se kao normalna deca."Stefan me besno gleda,a ja mu se smeškam, znam da ga to mnogo nervira.

Tata me je odvezao do škole. Za mene su ovde sve novi ljudi. Pre nedelju dana smo se preselili u Novi Sad i nemam pojma kako ću da se snađem .Srećom Stefan takodje ide u Gimaziju,samo što je on sada četvrta, a ja treća godina.
Direktorka mi je dala raspored časova,i sada žurim ka učionici jer bi uskoro trebalo da počne čas.Ulazim u učionicu i odjednom su svi pogledi upreti ka meni. Gledam ih, a gledaju i oni mene. Mrtva je tišina.
"Bože,kako je zgodna."Neki dečko iz poslednje klupe dobaca i prekida tišinu. Devojke me posmatraju očima punim ljubomore i besa. Ulazim i sedam na slobodno mesto u trećoj klupi u sredini. Zvonilo je i svi sedaju na svoja mesta. Sva lica su i dalje okrenuta ka meni, sem jednog iz poslednje klupe.

"Dobar dan"Svi kažu jednoglasno kada profesorka matematike ulazi.

"Dobar dan,deco.Pre nego sto počnemo sa radom,htela bih da vam predstavim novu učenicu.Ovo je Emilija Jovanović."pokazuje rukom na mene sa blagim osmehom na licu. "Reci nam nešto o sebi."dodaje.

Počinje da me hvata panika. Ne znam šta da kažem. Jaoo, zašto me samo nije predstavila, bez ovoga 'reci nešto o sebi'. Bacam pogled na zadnju klupu i nervira me onaj dečko koji samo gleda kroz prozor, ne obracajuci paznju na mene iako sam se lepo sredila.

"Ćao,ja sam Emili. Dolazim iz Beograda.Moja porodica i ja smo dolazili u Novi Sad prošle godine. Mojim roditeljima se svidelo mesto i to je razlog zbog kog smo se preselili. Imam starijeg brata Stefana.Volim da provodim vreme sa prijateljima i želim da zamolim nekog od vas da mi pomogne da se prilagodim u novoj školi". Svi me pažljivo slušaju, sem onog dečka koji mi je posebno privukao pažnju.Vraćam se na mesto.Oko mene su svi dečaci a devojke su skroz napred.

Odjednom osećam blagi udarac po ramenu. Okrećem se i uzimam papirić koji se nalazi na zemlji. Otvaram ga i na njemu je piše: "Ja sam voljan da ti pomognem u prilagođavanju. -K "
Okrećem se i ne mogu da provalim ko mi je bacio papirić jer svi gledaju u mene.Celi dan su me svi posmatrali čudno. Nije mi padalo na pamet ko bi mogao da bude 'K'. Zaista, može da bude svako. Stefan me je sačekao posle škole i odvezao me kući njegovim kolima, mada jos nema vozačku dozvolu.
Po glavi mi se gomilaju razna pitanja o misterioznom dečku iz poslednje klupe i ko je 'K'? Odgovore ne znam. A ne znam ni koga da pitam. Nemam ni jednu drugaricu.
Dobro, dosta je razmišljanja. Idem na mesto gde mogu da obnovim svoju energiju.

"Stefane,možeš li da me odvezeš do tržnog centra?"vičem jer je on u prizemlju a ja na prvom spratu.

"Hoću,moram i ja da idem u kupovinu. Treba malo da obnovim svoj ormar" rekao je.

Čudo to,pomišljam. On se vuče u jednim farmericama i jednoj majici, a sad je od jednom zainteresovan za obnovu ormara.
Kako god, uzimam novčanik i izlazim napolje. Stefana čekam sigurno deset minuta, a napolju je četrdeset stepeni. Dobro, malo preterujem, nije baš toliko, ali svakako je previše toplo. Posle deset minuta čekanja,u Stefanovim kolima, pojavio se sav skockan. Prosto ga nisam prepoznala. Na sebi nosi tamno sive farmerice, crnu majicu i crne naočare. Plava kosa mu je blago podignuta i liči je na onog Edvarda iz Sumrak Sage.

"Opa, za koga si se to skockao,mali?"zadirkujem ga.

Spušta naočare i gleda me tamnim očima.

"Stariji sam od tebe,mala" Kaže naglašavajući poslednju reč.

"Dobro,dobro,samo vozi,zatvoriće se prodavnice." Udaram ga po ramenu na šta mršti.

"Tek je pola sedam."Kaže i prevrće očima "A prodavnice se zatvaraju u osam" takođe prevrćem očima i gledam kroz prozor.

Nekoliko minuta se vozimo u tišini. Trudim se da ne razmišljam o onom dečku, ali mi ne izlazi iz glave. Nešto kod njega me mnogo privlači. Nisam sigurna šta. Bio je nekako mračan i hladan,i... Odlučujem da skrenem misli i počinjem razgovor sa Stefanom.
"Za koga si se tako sredio?"Ponavljam pitanje kroz smeh.Stvarno mi je smešno što vidim brata u ovakvom izdanju. Mada,moram da priznam da mu prilično dobro stoji.
"Šta te briga?"smeje se i ubrzava.