Emily

Part 14

Otključava vrata i ulazimo u uzak hodnik obložen sivim tapetama. Ispod se nalaze bele keramičke pločice. Koračamo hodnikom, ja bosa sa cipelama u rukama, a on obuven. Suviše je visok a hodnik previše uzak da bih mogla sa vidim šta se nalazi na kraju hodnika. Sa obe strane se nalaze bela vrata, a hodnik vodi do ogromne dnevne sobe. Okej, ovo ne izgleda realno. Na sredini se nalazi ogroman crni klavir a ispod njega sivi tepih. S desne strane sobe nalazi se siva garnitura sa belim jastucima. Iznad se nalazi spušteni plafon okrečen u sivo sa sijalicama sa svake strane. Ispred garniture se nalazi stočić a ispod njega beli tepih. Preko puta se nalazi bela komoda sa ogromnim plazma TV-om. A u drugom delu sobe nalazi se bela kuhinja sa sivim plocicama a ispred trpezarijski sto sa belim stolicama. Sve je okrečeno a jedan ceo zid je u ogromnim prozorima koji pružaju pogled na grad.

"Wau." Oduševljena sam.

"Jednostavno je, dok su druge sobe mnogo lepše, s obzirom da je hotel sa 5☆." Kaže kao da ova nije ništa posebno.

"Ovo je samo tvoje?" Širim oči od čuđenja.

"Mhm. Dođi, hoću da ti pokažem ostale sobe."Kaže, hvata me za ruku i vuče za sobom.

Ulazimo u prvu sobu sa leve strane. Tu se nalazi ogroman kompjuter i sve ono za igrice i jedna ogromna fotelja ispred. Inače, komp je okačen za zid koji je u New York tapetama. A druga soba je Kristijanova soba. U njoj se nalazi samo ogromni beli krevet sa crnim i sivim jastucima, lap topom na sredini i velikim TV na zidu preko puta kreveta.

"Uđi, nije to to." Ulazim u sobu i sa leve strane, u drugom delu sobe uledam ogromnu belu kadu i ogromne prozore.

"Kupaš se sa ovakvim prozorima? Nemaš strah da te neko ne vidi?" Znam da je glupo pitanje i da ga verovatno nije briga što ga neko gleda.

"Na zadnjem spratu smo." Smeje se.

"Ali moguće je." Kažem

Okreće glavu. "Da li si gladna?" Pita me.

"Nisam."

"Meni se jede nešto slatko. Hajde sa mnom do kuhinje da uzmemo nešto i idemo da gledamo film." Izlazimo iz sobe i on zatvara vrata za sobom.

Okej, puniji frižider nikad nisam videla. Čega nema znači. Uzima čokolade i čokoladice i Boga pitaj šta još, ne obraćam mnogo pažnje.

"Hoćemo li u dnevnu ili moju sobu?" Približava mi se i spušta pogled do mojih usana.

"Sve jedno." Iskreno mi je sve jedno. Nisam umorna uopšte, niti mi se spava.

"Hm, hajde prvo ovde, pa ćemo kasnije tamo." Klimam glavom i zajedno sedamo na trosed. Na stočić je poređao sve što je uzeo iz frižidera. Usput je napravio hladan nes (Stavio je i led i cevke) i sad se hvali kao da je izmislio nes kafu.

"Šta ćeš da gledamo?" Pita me dok pali TV.

"Sve jedno. Nemoj neki horor samo." Kažem. Sada bih najradije gledala neki romantični.

" 'Ajde da menjamo kanale, pa na koji naiđemo." Kaže i grli me jednom rukom. Naslanjam glavu na njegove grudi dok on traži film. Bio bi sve mnogo bolje da me nije kidnapovao. Mogli smo lepo da se upoznamo u školi, da pričamo i možda postanemo par.

"E,evo sada puštaju 'Pedeset nijansi mračnije'. Skoro je izašao."

"Hej, čitala sam knjigu i baš me interesuje kakav je film. Misliš da će Anastasija stvarno da se uda za Kristijana?"

"Štreberu." Kaže i pušta film. Prevrćem očima.

Prošlo je dvadeset minuta. Bliži se i grli me. Okrećem pogled ga njemu i za trenutak se gledamo, potom spušta usne na moje. Obavija ruke oko mog struka i ja mu sedam u krila. Njegov jezik ubrzo pronalazi moj. Gorim od njegovog dodira. Želim više.

"Emili, stani." Skidam mu majicu ne obraćajući pažnju na njegove reči.

"Emili." Ponavlja. "Nije mi u planu da te iskoristim."

"Znam. Neću ni da ti dozvolim." Skidam ruke sa njegovog vrata i ustajem..

"Nisam rekao da trebamo da prestanemo da se ljubimo, samo sam hteo da ti dam do znanja da nisam takav kakav misliš da sam." Prekrštam ruke. Ustaje i prilazi mi. Podiže mi bradu tako da ga gledam u oči.

"Izvini, ne znam šta radim. Počinjem da gubim razum." Stvarno gubim razum. Ne znam šta mi se dešava. Kidnapovao me je, a pravi se dobar? Zašto mi se dešava ovo i zašto sam ga uopšte poljubila?

"Zašto ti se sviđam?" Sedam na trosed pokazujući mu rukom da sedne pored. Imam nameru da ga pitam sve.

"Ne znam. Privukla si me." Kaže ravno. Prilazi i seda pored mene. Odaljavam se dovoljno i okrećem se ka njemu.

"Da li uvek kidnapuješ devojke koje ti se sviđaju?"

"Pa ne baš. Kidnapujem ih jer mi je dosadno." Molim? Sve ovo jer mu je dosadno?

"Imaš li ti pojma da ja imam porodicu? Sigurno se brinu i ne spavaju noćima. Baš kad pomislim da si možda normalan ti mi dokažeš da si sebičan i bezobrazan i ako misliš da si faca, nisi. Glup si Kristijane!" Ustajem besna, u nameri da izađem odavde. Ne mogu da ga gledam više. Očekivala sam da će da krene za mnom, ali on ostaje da nepomično sedi. Trčim ka vratima, puna nade da ću da se snađem u ovom velikom gradu, daleko od kuće. Pokušavam da ih otvorim ali su zaključana. Čujem Kristijana kako se smeje u drugoj sobi. Pa naravno, ne znam zašto sam uopšte pomislila da mogu da se izvučem odavde. Ne želim da pričam sa Kristijanom. I kada se budem vratila kući, ako se ikad vratim kući, posetiću psihologa ili prihijatra.

Otvaram vrata Kristijanove sobe i jako lupam vratima. Odlazim do kreveta i pokrivam se preko glave. Sećam se kada mi je mama rekla da uvek moram da imam stav i da ne dozvoljavam da se drugi ophode prema meni kako hoće. I dobro mi je išlo do sad. Zato i nemam mnogo prijatelja. Zato što imam svoj ponos. A taj ponos mi kaže da ne trebam da opraštam tako lako i da ako me neko izgubi, to je zato što je zaslužio. Nikad se nisam ponašala bezobrazno prema drugima i uvek sam bila tu da pružim pomoć onima koji mi traže. Nervirala sam se zbog ljudi koji su me popreko gledali i izmišljali sve i svašta o meni. Sada me jednostavno nije briga. Znam da ih najviše nervira to što ne obraćam više pažnju. Imala sam jednog dečka, sa kojim sam bila dva meseca i to je bio pravi šok za vršnjake. Mislili su da niko nikad neće moći da me osvoji, ali eto. Raskinuli smo zato što sam ga videla u parku kako se ljubi sa mojom najboljom drugaricom. Sada već bivšom. Oboje su se izvlačili na to da su bili pijani jer su se vratili sa neke žurke. Nije me bilo briga, i nije mi mnogo teško pao taj raskid. Nikada se nisam vezala za nekog ko nije porodica i ne planiram. Sada imam osećaj kao da sam izgubila sebe. Zgazila sam taj ponos i stav onda kada sam poljubila coveka koji me je kidnapovao. To definitivno niko ne bi uradio. Kada bi mama čula za to, zaključala bi me u sobu i ne bi me pustila da izađem iz kuće godinu dana. Za Mihajla takođe neću da joj kažem jer sam ga poljubila par puta. Možda neću više nikad ništa da joj kažem. Kao što je Marko rekao, mnoge su umrle ili ubijene ovde. Znam da je Kristijan idiot i bezobrazan ali iskreno mislim da nije u stanju bilo koga da ubije. Možda je Marko hteo samo da me uplaši. Moram to nekako da otkrijem. Trebalo bi da se plašim ili ne? Možda je kriminalac? Neću valjda morati da izigravam Herkula Poaroa? Umor me stiže i odlučujem da spavam. Sutra ću da se nosim sa ovim.