Emily

Part 19

Hodali smo do kuće u tišini. Shvatila sam da nemam ključ kod sebe, a vrata su zaključana.

''Pozvaću Stefana, ja nemam ključ...''Zastajem i preturam po torbi.

Andrija mi prilazi, spušta ruku na moje rame i gleda me u oči. Drugom rukom mi vadi ukosnicu iz kose.Gledamo se par sekundi, osećam da teže dišem onda kada slučajno pogledam u njegove pune usne. Skrećem pogled, moram da prestanem. On se odmiče i stavlja ukosnicu u bravu, posmatram šta radi i ništa mi nije jasno. Vrata se otvaraju.

''Jebote, kako si uradio to?''Pitam ga dok se on uspravlja.

''Mogu da te naučim ako hoćeš...''

''Da,da,da!!!'' Opet ga prekidam. Moraću jednom da se izvinim zbog toga. Bila bi fora da znam da obijam brave. Oduševljena sam i za divno čudo, smejem se, onako iskreno.

Ušli smo u kuću i on je dodelio par komplimenata što se tiče doma. Zavalila sam se u ogromnu fotelju i razmišljala o tome šta bi mogli da radimo. On je predložio da gledamo film ali ja nisam raspoložena za to. Onda je rekao da možemo da igramo igrice, takođe sam odbila.

''Dobro,Emili, šta onda hoćeš da radimo?'' Podigao je ruke u vazduh kao znak da se predaje.

''A što ja?'' Smejem se i prebacam noge preko naslona od fotelje.

''Pa zato što nećeš ono što ja predložim. Tako da kaži mi šta hoćeš i ja ću da se složim.'' Smeje se. Posmatram njegove prelepe crte lica. Malo me podseća na Kristijana, samo što je Andrija plav. Možda će mi pomoći da na neki način zaboravim Kristijana, makar na tren.

''I, šta si odlučila?'' Andrijine reči me vraćaju u realnost. Možda bi mogao da bude dobar prijatelj. Možda će Kristijan da se pojavi od nekuda sa njegovom ljubomorom. Nekako mi je žao da ga iskoristim da bih privukla osobu koja odavno nije deo mog života.

''Šta misliš da ipak pogledamo neki film?''Spuštam noge na pod i ustajem sa fotelje kako bih nam donela neke grickalice. Andrija klima glavom uz blagi osmeh.

Našla sam kokice u fioci u kuhinji. Verovatno je to Stefan kupio za njega i Andreu ali preboleće on to. Sipam kokice u veliku staklenu činiju i vraćam se nazad u dnevnu sobu. Andrija gleda u telefon i izleda da nije primetio da sam se vratila.

''Hej, čemu si se posvetio toliko?'' Spuštam činiju na stočić ispred garniture i sedam pored njega. Želela sam da sama otkrijem šta gleda ali to je ipak njegova privatnost. Ne želim da je narušim ni na koji način.

''Ma neka dosadna devojka ne prihvata ne kao odgovor.Nebitna je. Šta gledamo?'' Odlaže telefon u stranu i primećujem da mu se izraz lica uozbiljio. Šta ga je toliko uznemirilo? Nemoguće da jedna devojka može tek tako da utiče na njega, još kaže da je nebitna.

''Hm... Pa ja obično gledam tinejdž filmove, ali gledaćemo šta god hoćeš.'' Smešim se. Ignorišem želju da saznam o čemu se radi i zbog čega se tako unervozio.

''Čekaj samo trenutak. Pitaću drugaricu, ona zna prilično dobre filmove.''

Uključujem lap top i čekam da se učita. Krišom bacam pogled na Andriju koji je maksimalno posvećen telefonu.

''I šta kaže drugarica?'' Prekidam tišinu i okrećem se ka njemu.

''Zapravo, moram da idem. '' Promrmljao je sebi u bradu.

''Čekaj, šta se desilo?'' Hvatam ga za ruku na samom pragu kuće.

''Ništa. Samo moram da idem.'' Jako je povukao ruku i izvukao je iz moje šake. Ne želim da vičem za njim kao neka jadnica. Zalupam vrata i toliko su jako lupila da sam zadrhtala na sekund.

Vraćam se u dnevnu sobu i ležem na garnituru. Šta se ovo dešava? Ljudi će tek tako da ulaze i izlaze iz mog života? Misle da sam laka meta i da mogu sa mnom kako hoće. Misli me vraćaju i podsećaju na Kristijanov poljubac i vatru koju je probudio u meni. Ne želim više da mislim o njemu, niti o bilo čemu drugom što me vezuje za prošlost. Želim da počnem da izlazim, sređujem i nađem novo društvo. Želim da se preopteretim obavezama da ne bih imala vremena da razmišljam ni o čemu.

''Emili, pređi u sobu, tamo ti je udobnije.'' Budi me Stefanov glas. Otvaram oči i vidim ga kako sedi na podu pored garniture. Izeda nekako povređeno, nervozno ili možda tužno?

''Hej, je l je sve okej?'' Uspravljam se u sedeći položaj.

''Ma posvađao sam se sa Andreom.'' Prolazi rukom kroz neurednu kosu a potom se naslanja na nju.

''Zašto?'' Pitam zbunjeno. Do sad se ni jednom nije desilo da su se posvađali.

''Zato što jebeno tripuje da imam nešto sa onom Marijom.'' Viče i udara pesnicom u sto.

''Kojom Marijom brate? Onom debelom? Ma daj!'' Dižem ruke u vazduh.Nemoguće. Andrea nije ljubomorna, a i nema razloga da bude. Bukvalno je prelepa devojka, ne znam zašto je uopšte pomislila na to. Pa valjda treba da veruju jedno drugom?!

''Znaš šta. Pozvaću je da se nađemo, i onako su joj sve stvari ovde. Rešiću to sa njom.'' Uzima gornji deo trenerke sa stočića i vadi telefon iz džepa.

''Opusti se, Stefane. Normalno je da se svađate, kako biste drugačije opstali? Bukvalno ne mogu da zamislim vezu bez svađa.'' Ustajem i tapšem ga po ramenu.

''Ma znam. Sigurno se nešto desilo ili joj je neko nešto rekao, nije ona ovakva.'' Ubrzo izlazi iz kuće i ponovo ostajem sama. Oh, nisam sama, pa tu je činija sa kokicama. Odlučujem da gledam film jer mi je strašno dosadno a i tek je sedam sati. Dok se film učitava, ja proveravam društvene mreže u slučaju da se nađe nešto zanimljivo. Ulazim na instagram i izlazi Mihajlova slika, sa lokacijom u Beogradu. Ispod slike piše 'Nisam te zaboravio'i smajli koji namiguje. Lajkujem i nastavljam da gledam postove od drugih ljudi. U tom trenutnu mi stiže poruka od Mihajla.

''Hej, stranče.''

''O Mihajlo, nema te ovih dana.''

''Evo došao sam malo do Bg. Kako si ti? Šta ima novo?''

''Ja sam dobro. Vratila sam se u školu, i rešila sam da se maksimalno posvetim sebi.''

''Drago mi je da to čujem. Vraćam se za par dana pa možemo na kafu?''

''Važi.''

I to je sve od našeg četa. Nikad se nismo nešto preterano dopisivali. Sve bitne razgovore vodili smo uživo. Priznajem da sam skroz zaboravila na Mihajla. Nisam mu odgovarala na pozive i poruke jedno vreme. Trebala mi je samoća i mir. I tada sam rekla Stefanu da kaže Mihajlu da nisam raspoložena za društvo neko vreme. I on je prestao da mi se javlja. Stvarno je dobar prijatelj, beskonačno sam mu zahvalna. I znam da nisam ispala fer prema njemu.

Puštam film 'the kissing booth' i grlim činiju sa kokicama. Nakon nekih pola sata prekida me kucanje na vratima. 'Ko bi to mogao da bude? Stefan i Andrea ulaze bez kucanja.' Pomišljam dok idem ka vratima.

''Mislio sam da se iskupim za svoje ponašanje danas.'' Samo što sam otvorila vrata, stvorio se Andrija sa buketom cveća i deluje raspoloženije nego danas.

''U redu je. Je l' je sve okej?'' Prihvatam cveće i rukom mu pokazujem da uđe.

''Ma jeste, ona drugarica o kojoj sam ti pričao danas se posvađala sa dečkom, pa sam bio uz nju.'' Kaže nekako nervozno i sumnjam da laže. Ali nije me briga, to je njegova stvar, ne želim da se mešam. Jednostavno želim samo da imam prijatelja za druženje, bez nekog preteranog upoznavanja, poveravanja ili sličnog.

''Okej, ja gledam film. Ako želiš, možeš da mi se pridružiš?'' Stavljam buket u vazu i primećujem da se roze ruže savršeno slažu uz dnevnu sobu.

''Naravno. Izvini još jednom danas, bio sam jako drzak.'' Gleda me očima punim kajanja.

''U redu je, zaista. Nisi uradio ništa strašno, ne moraš da mi se izvinjavaš.'' Smešim se i zajedno sedamo na garnituru.

''Strašno bi bilo kad bih te izgubio zbog te gluposti.'' Skida kožnu jaknu i za trenutak postajem svesna šta je rekao.

''Ali ti me ne poseduješ.'' Vraćam mu drsko. Odmah sam se pokajala zbog toga, ali ljudi moraju da prestanu da me tretiraju kao igračku.