Emily

Part 2

Sranje. Ceo dan je bio sranje. Sa Stefanom više nikada neću da idem u šoping. Prvo, kad smo ušli u tržni centar, samo je gledao levo-desno. A onda kad je izašla neka devojka iz Tejli Vejla, odmah je krenuo za njom i rekao mi je samo "Za sat ipo budi na parkingu". Nisam stigla ništa da mu kažem, odmah je odjurio za niskom plavušom odevenom u roze. Pomislila sam,ok, možda mu je to neka prijateljica koja mu pomaže da se uklopi u novi grad. Ali ne, tek kasnije sam saznala da ju je pozvao sutra uveče na večeru. A on nikad nije zvao drugarice kod nas. Bojao se mamine i tatine reakcije.Drugo, crvene cipele koje sam tražila toliko dugo po Beogradu, našle su se u nekoj prodavnici sa čudnim nazivom, nikako nisam mogla da izgovorim ime a kamoli da ga zapamtim,i uglavnom, nije imao moj broj.Treće,kupila sam crnu kratku haljinicu, u slučaju da me neko pozove na neku žurku,mada čisto sumnjam. I uz nju sam kupila bele salonke i belu šanel torbicu. Takođe,kupila sam nove starke, ovog puta crvene. Imam bele, crne, teget i roze i super bi mi došle ove. I kupila sam beli duks. Uvek sam htela da imam duks, iako sam nosila samo sakoe i oblacila se po poslednjoj modi. Ali volim jednostavnost. Mama me tera da se oblačim kul jer moji roditelji mogu to da mi obezbede. Četvrto, kupila sam još neke stvarčice, i mislim da će tata da se šlogira kada bude video koliko sam potrošila.

I sada odlazim do kafića koji je u sklopu tržnog centra, naručujem kafu. Imam još pola sata slobodnog vremena.
Palim mobilni i vidim da me zove neko sa privatnog broja. Odbijam poziv, a zatim mi stiže poruka: "Lutkice,biću večeras u deset u Limanskom parku, budi tamo." A zatim stiže još jedna: "P.S. ta haljina ti super stoji ",i onaj smajli koji namiguje.

Drhtim. Šaljem poruku:
"Ko je to?"
"K." Zaprepašćeno gledam u ekran dok mi kroz vene teče strah pomešan sa adrenalinom.
"Ko si ti? Šta hoćeš od mene?" nestrpljivo čekam odgovor. Grickam nokte od nervoze. Nakon dva minuta mi stiže još jedna poruka.
"Hoću svašta od tebe "

Okej,sad sam stigla kući. 'Budi smirena,Emilija' kaže mi glas u glavi. Ne znam šta da radim. Već petnaesti put obilazim celu sobu i sve sam prste pojela. Šta ako me neko samo zeza? Neću valjda da budem toliko glupa pa da odem tamo? Ma daj. Ali ovako nikad neću da saznam ko je 'K'.
Sat pokazuje da je petnaest do deset. O moj Bože. Počinje da me hvata panika. Telefon mi svetli i ruka počinje da mi drhti, ne mogu ni šifru da pogodim.Jebeni telefonn!!!
"Ideš po sobi već 15 minuta.Zatvori prozor,može neko da uđe ;-)"
Idiot! Pa mene on zeza. Čekaj,kako zna šta radim? O moj Bože. Je l' on to mene špijunira? Odlazim kod Stefana u sobu, nadajući se da će otići kada shvati da nisam u svojoj sobi.
"Stefane,mogu li da uđem?"kucam na vrata Stefanove sobe.Niko se ne odaziva.
"Stefane?" Otvaram vrata i vidim ga da ima slušalice u ušima. Prilazim i skidam mu.

"Šta koji... EMILIJA? Jel si čula ti za kucanje?"besno me gleda i naglo ustaje sa stolice.

"Zapravo,pitanje je je l' si ti čuo moje kucanje.A i šta skrivaš to? Daj mi sa vidim",gura tablet iza leđa,skrivajući nešto.

"Šta te briga šta je? Zašto si došla? Šta ti treba? Ajde kaži za šta ti trebaju pare pa da me pustiš da gledam film!"okreće glavu u drugu stranu.

Počinjem da se smejem. Ovo me je stvarno nasmejalo. Tačnije,valjam se od smeha.

"Ne deri se,konju,probudićeš tatu"udara me po ruci.

"Ouch, ojačao si. " mrštim se "Ali hajde da promenimo temu, ko je plavuša?"gledam ga onim mojim pogledom koji upućuje da mu se podsmevam. I on odlično zna svaki moj pogled.

"Začepi, ali ako baš hoćeš da znaš, zove se Andrea. I budi dobra sutra prema njoj i nemoj da pričaš o mojom blamovima,k'o što te Bog dao". Tu zadnju rečenicu kaže kroz smeh,na šta se i sama smejem.

"Znaju li mama i tata da ona dolazi sutra?"pitam ga.

"Pa tata je predložio da je pozovem, s obzirom da mi je pomogla da stvorim svoj stil. Kao što si videla,njen je odličan." Zastaje."Hej, možda ti možeš sutra sa njom da joj pomogneš da izabere haljinu. Želi da ostavi dobar utisak na naše, ali mama i tata verovatno neće da budu tu,ali svakako pođi sa njom,molim te"pravi onu facu koju zna da ne mogu da odbijem."Okej, okej, ići ću. Samo prestani da pričaš"smejem se i izlazim iz sobe.Uh,ovaj dan je bio baš dug.Moram pod tuš.
Izlazim iz kupatila, obavijena u svetlo rozi peškir, puštam muziku, i krećem da pravim masku za lice. Telefon mi svetli i stiže mi nova poruka:

"Nisi došla, razmisliću kako ću da te kaznim"

Ignorišem. Izgleda da nema preča posla nego da me zeza. Stiže je još jedna poruka,kao da mi je pročitao misli:

"Ne zezam se. A i skini taj peškir ako smeš,ja neću da gledam".

Odlično, sad znam da je i perverznjak.

Nešto je puklo. Vrisnula sam! Uši mi zuje. Odjednom,svetlo nestaje. Osećam nečije prisustvo iza sebe.

"Ne vrišti"šapuće.I koliko god htela da vrištim, ne mogu.
A onda počinje da mi spušta peškir.

"Stani"uporno pokušavam da se izvučem iz njegovih ruku, makar da ga odgurnem od sebe, ali previše je jak, a ja sam previše slaba.

"Staću kad ja budem hteo"kaže hladno dok mi ljubi vrat.

"Molim te,nemoj." Drhtim dok mi se oči pune suzama,spremne da ih puste da liju.

"Rekao sam ti da dođeš,zašto nisi?" Stavlja mi ruke na ramena i počinje da steže, tiho jecam.A na vratu osećam njegov vreo dah.

"Naravno da nisam. Ne viđam se sa strancima. Iskreno,ni sa kim se ne viđam. Idi... molim te, idi..."drhtim i osećam slabost. Ruke su mu tako hladne, hladne kao led.

"Ma da, ne laži. Neću te pustiti tako lako. Videćemo se sutra. Ostavi prozor otvoren,mala" kaže kroz zloban smeh. Više ne osećam njegov dodir. Hladnih ruku više nema.

"Čekaj...bar mi reci ko si?"pitam ali nema odgovora. Stežem peškir, a suze koje sam se trudila da ne pustim, sada su lile kao lude. Ko je on? Šta hoće od mene? Nemam pojma šta da radim. Nemam ni kome da ispričam.
Telefon mi svetli i stiže mi nova poruka.

"Zatvori prozor sad, rekao sam ti da neko može da uđe." Zamišljam njegov izraz lica kako se smeje dok kuca poruku.

"A ja tebi kažem da nemaš prava da mi pričaš šta ću da radim" odgovram mu. I za svaki slučaj zatvaram prozor u slučaju da se vrati, a znam da hoće.

Možda hoće da me muči? Zašto ga jednostavno ne pitam? Ne. Nema šanse. Nikad više neću da pričam sa njim.

"Kad me se budeš uželela noćas,samo otvori prozor."
Stiže mi još jedna poruka.

"S obzirom da ne želim ikad da te vidim,nikad neću da otvorim prozor" odgovaram mu, sada već besna.

To nije istina. Želim da ga vidim i da saznam ko je. Sada jednostavno nisam mogla da ga vidim jer je mrak. Moram da ga pitam sve.Ali plašim ga se. Strašno želim da saznam ko je.

"To ćemo još da vidimo ;-) " odgovara.

"Em, nestala je struja. Je l' si okej?" Trgao Stefanov glas i kucanje.

"Da, okej sam, Srefane." Kažem jedva čujno. Da si samo došao pet minuta ranije sa lampom u rukama, sada bih već znala ko je on.