Emily

Part 7

Nakon nekih pola sata sam izašla iz kupatila. Mihajlo gleda moje slike na polici. Prilazim mu i grlim ga s leđa. Očajnički mi treba zagrljaj. Okreće se i jako me je grli.

"Hej,kazi mi isrkreno, je l' je sve ok?" Odvaja se dovoljno da može da me pogleda u oči. Nema majicu na sebi, samo Stefanovu crnu trenerku.

"Da, sve je ok." Lažem.

"Okej, hajde onda na spavanje, vidim da si umorna."Kaže i ljubi me u čelo. Nisam toliko umorna, samo hoću da imam nekog pored sebe, onog sa kime bih mogla da ćutim.

Legli smo okrenuti jedno ka drugom . Iako smo u mraku, znam da me gleda. Da li nas Kristijan gleda? Zašto jebeno uopše razmišljam o njemu? Najsavršeniji dečko leži ispred mene a ja na mogu čak ni da ga poljubim. 'Ali Kristijan je lepši od njega'rekao je glas u mojoj glavi. Začepi! Ovde nije bitna lepota. Oboje su lepi, Mihajlo je bolji i tačka. Odjednom imam veliku želju da ga poljubim. Što radim. Obavijam ruke oko njegovog lica. On mi uzvraća poljubac i počinjemo strasno da se ljubimo. Povlači me je i za sekundu nalazim na njemu. Osećam sve veću želju. Ljubimo se sve brže. Skida mi majicu i baca je na pod. Spuštam glavu i ljubim mu vrat. On mi stavlja ruke na struk i nežno ga miluje.Podižem glavu i vidim Kristijana.

"Ne!"Vičem i sklanjam se sa Mihajla. Shvatam da je sve ovo greška i ne mogu da verujem koliko sam glupa!

"Šta nije u redu?" uspravlja se i stavlja mi ruku na rame.

Usuđujem da otvorim oči, okrećem se oko sebe ali Kristijana više nema. Stajao je ispred prozora,sigurno je tu, negde u sobi je. Drhtim i postajem svesna suza koje mi vlaže lice.

"Hej." Sklanja mi kosu sa lica i nežno me grli.

To je verovatno samo moja mašta. Možda me proganja.

"Želim da spavam,laku noć."Okrećem mu ledja. Naravno da neću celu noc da spavam, ali nisam raspoložena ni za šta. Radije bih bila sama. Sada se kajem što sam pitala Mihajla da ostane.

"Laku noc." Kaže ali jedva da je šapnuo.

Pola pet je. Mihajlo je odavno zaspao. A ja ne sklanjam pogled sa prozora. Nije mi jasno. Ništa mi nije jasno. Osećam da će glava da mi pukne. Koliko god da je Mihajlo dobar prema meni, Kristijan me privlači i ne mogu da prestanem da razmišljam o njemu. Ali, plašim se da je opasan. Zatvaram oči.

Budi me jako jutarnje sunce. Okrećem se levo, pa onda i desno ali Mihajla nigde nema. Vidim svetlucavu belu komodu na kojoj se nalazi ogroman plazma TV. Čekaj, pa ja nisam u svojoj sobi? Bože, šta ću sad. Sigurno me je uzeo dok sam spavala. Ali, kako se nisam probudila?

"Kristijane, otvaraj vrata."vičem i udaram u ogromna vrata zlatne volje. Niko se odaziva.

"Kristijane,kunem se da cu te prijaviti!"

Sa druge strane vrata čuje se taman,smireni muški glas. "Samo napred. Ako nadjes telefon."

Drhtim.Ali, ovo nije Kristijanov glas. Ko me je onda doveo ovde i ukrao iz kreveta? Kako su uspeli pored Mihajla? Čekaj. Mihajlo! Šta ako su mu nešto uradili?

"Kristijane, je l' si to ti?" Pitam tihim glasom.

"Gospodar je otišao, vratiće se za par minuta." Kaže neko sa druge strane vrata.

"Zašto ga zovete 'Gospodar'?" Zbunjena sam.

"Zato što je gospodar ove vile. A ti,mlada damo,nikuda ne ideš. Kada on bude došao, odlučiće šta će sa tobom." Odgovara hladno.

"Molim vas, pustite me kući." Preklinjem ali izgleda da ga nije briga.

"Bojim se da se to neće desiti."

"Ali zašto, šta sam uradila?" Plačem i padam niz vrata.

"Protivila si se gospodaru. A to niko ne radi."

"On je opasan!!" Vičem kroz suze.

"Oh, verujte mi, prema vama i nije bio toliko opasan. Pitajte one devojke koje su ranije bile ovde. A da, ne možete. Mrtve su." Šta? Da li je on svestan šta priča? Shvatam da sam u rukama psihopate i mislim da ću svakog časa da se onesvestim.

"M-mrtve?" mucam a suze još više počinju da mi se slivaju niz lice.

"O da. Možda to nisam trebao da Vam kažem."

"Ali zašto?" jecam. Šta ako me ubije?

"Pokušale su ma razne načine da pobegnu, a gospodar ne prašta. To ti je moj savet, ne beži."

"Molim vas... preklinjem vas, pustite me kući. Platiću vam, molim vas..." Stežem pesice i udaram u vrata.

"Rekao sam ti. To je nemoguće. A i meni se još živi." Kaže hladno. Šta sad? Ovo je moj zivot? Ovde ću do kraja života da budem zaglavljena? Ne, moraću da pobegnem. On...on ce me ubiti.