Emily

Part 17

"Ne želim da pričam o njemu." Odgovaram kratko i jasno. Tek sada primećujem Andreu koja je pored njega. Grli me i pita kako sam. Deluje zabrinuto.

Što je najgore od svega...

...svima sam rekla da sam dobro.

A nisam.

Zašto me je lagao? Zašto jebeno želi da mi se osveti? Mislila sam da mu je stalo bar malo. Mislila sam da možemo normalno da pričamo. Prevarila sam se. Samo je želeo da me povredi.

Izgleda da kući idemo autom. Napred sede Stefan i Andrea a pozadi Mihajlo i ja.

"Kako ste znali gde sam?"

"U Novom Sadu je svuda tvoja slika! A i na internetu. Kristijanova devojka, Kesi, vas je slikala dok ste ulazili u hotel i poslala nam sliku. Ona je znala sve Kristijanove tajne, ali nije mogla da izdrzi gledajući ga osveta sve više guši. Ili je verovatno samo bila ljubomorna." Kaže Stefan.

"Njena poruka je razlog zbog kog sam pobegla!" Sumnjam da mu je devojka. Zašto bi ona dozvolila da joj dečko ode sa drugom? Ali to više nije bitno.

"Bitno je da si sada ovde. Niko ti neće nauditi dok sam ja živ!" Uzima moju ruku i klima glavom u znak razumevanja.

"Tražićemo najgoru kaznu za tog kretena!" Kaže Andrea i provlači rukom kroz kosu.

"Ne razumete. Nije mi naudio. Još je rekao da ću moći da razgovaram sa tobom, Stefane. Pustite ga. Sam će da vidi gde je pogrešio." Kažem trudeći se da prigušim suze.Zašto je sve ovo moralo da se desi? Sama pomisao na Kristijana me tera da razbijem limenku koka kole koju je Stefan kupio svima. A nisam mogla ni da sanjam da će se ovo desiti. Da li će sve biti isto kada se vratim u Novi Sad? Hoću li moći da se pomirim sa tim da nikad više neću videti Kristijana? Osećam bol koja mi steže srce. Oh,Kristijane,nije moralo da bude ovako, pomišljam.

Nakon nekoliko sati smo stigli kući. Prespavala sam veći deo puta, kako ne bih morala ni o čemu da razmišljam.

Probudilo me je Mihajlovo "Stigli smo" i kada sam otvorila oči, shvatila sam spavala u njegovom zagrljaju. Ne, to nije bio san. Mihajlo je stvarno tu. I ja sam stvarno kod kuće.

"Emili, dušo!" Mama trči iz kuće a za njom ide tata. Ne znam kako da se ponašam prema njoj. Kristijan je rekao da je ona kriva za sve. Čekaj, ako me je lagao kada je rekao da mu se sviđam i to, moguće je i da za ovo laže. Mora da opere sebe nekim rečima. Kako god, bacila sam se u majčin zagrljaj. Samo što ovog puta nije bio topao kao pre. Osećam hladnoću koja razara moje srce. Kao da grlim stranca, a ne rođenu majku. Zašto verujem nekom koga znam par dana?

"Nedostajala si mi"Mama plače i grli me. Suze joj teku kao kiša. A ja je hladno posmatram i samo klimam glavom. Ona me pušta i tata me grli. Kao da mu je sve jedno što sam ovde.

"Kako si?" Pita me hladno.

"Bila sam i bolje" Odgovaram još hladnije.

Nalazim se u svojoj spavaćoj sobi. Odlazim u kupatilo da se istuširam. U ogledalu vidim da još uvek nosim odeću koju mi je Kristijan kupio. Skidam je i cepam na komade. Čini mi se da nisam potpuno svesna šta se dešava, pa uključujem ledenu vodu. Vrele suze se stapaju sa hladnom vodom. Kao crno i belo. Savršena kombinacija. Samo što su me ove suze bolele. Trudim se da ih prigušim ali ne ide. Razočarenje koje osećam me kida. Kristijane,šta si mi uradio? Zašto se osećam kao da sam te izgubila, a zapravo te nikad nisam ni imala? 'Sviđa ti se,' podseća me svest. Ne sviđa mi se! I odvratan je i grozan! Lažeš samu sebe. Isključujem vodu i uvijam se u svoj mekani rozi peškir. Izlazim iz kupatila i slučajno bacam pogled na krevet na kom se nalazi ruža i bledo crveni papirić na kom piše: Ovo još nije gotovo. Želim da mi veruješ. Želeo sam osvetu ali sam se predomislio. Objasniću ti sve ako mi dozvoliš. -K