Emily

Part 12

Silazimo liftom i ispred zgrade nas čeka limuzina. Da, na ovo bih definitivno mogla da se naviknem. Čovek u crnom nam otvara vrata i prvi je ulazi Kristijan. Ćutimo. Ne znam šta mi se dešava. Zašto toliko želim njegovu pažnju? Vidim da me namerno kulira. Ni jednom nije okrenuo glavu ka meni još od kad smo ušli u limuzinu. I dalje ga gledam. Tako je savršen i mračan. Čekaj, ne smem da se zaljubim u njega. 'Sviđa ti se, priznaj' Podseća me svest. Začepi! I ne sviđa mi se. Odvratan je i bezobrazan i kuliraću ga do kraja večeri. Jesam li ja uopšte svesna svojih osećanja? Sviđa mi se dečko koji me je kidnapovao?

Limuzina se zaustavlja ispred ogromnog hotela. Izgleda veoma luksuzno. Jedva čekam da uđemo unutra. Čovek iz obezbeđenja mi otvara vrata. Izlazim i saplićem se o sopstvenu nogu. Kristijan me hvata i obavija ruke oko mene.Udaljeni smo na pet centimetara. Gleda me pravo u oči. Za sekundu spušta pogled do mojih usana a onda se brzo udaljava.

"Hoćemo li?" Nakašljuje se.

Klimam glavom. Ne znam više ni kako da se ponašam u njegovoj blizini. Možda sam ja njemu samo igračka koju ce da baci kada mu bude dosadila. Možda on ne oseća prema meni ono sto ja osecam prema njemu. Privlačnost.

Vrata nam se sama otvaraju. Nikog nema u restoranu sem nas dvoje i par konobara koji su nam poželeli dobrodošlicu kada smo seli.
Kristijan je naručio za mene i za njega neku piletinu i flašu vina.

"Pričaj mi o sebi." Kaže ne gledajući me. Razmišljam šta da mu kažem.

"Nemam šta da kažem." Brusim mu.

"Da li ti nedostaje brat?"Pita, ali nekako mi se čini da ga nije briga. Žao mi je što je toliko bezosećajan i sebičan.

"Zašto bih ti rekla kad ti to svakako ne bi razumeo?" Znam da ne bi. Verujem da ga nije briga ni za koga osim za sebe.

"Emilija, nisam toliko bezosecajan." Uzima mi ruku preko stola. Brzo povlačim ruku i spuštam je na koleno.

"Pa zašto si me onda kidnapovao?" Uzimam gutljaj vina.

"Jer si mi se svidela." Eto, rekla sam da je sebičan.

"Aha, pa je to značilo da moraš da me kidnapujes?" Pitam ga sa dozom gađenja u glasu.

"Ne." Brusi mi.

"Pa sta je onda?" Vračam mu drsko i prevrćem očima.

"Želeo sam da te imam samo za sebe. A sada želim da brinem o tebi i da te čuvam." Prolazi rukom kroz kosu. Ne verujem u ono što čujem.

"Ali ja želim da idem kući." Mrštim se i prekrštam ruke. Kladim se da izgledam kao malo dete.

" E pa, ja ne želim da ideš kući dok ne pristaneš da budeš samo moja." Podiže pogled i gleda me u oči.

"Tek sada vidim koliko si sebičan."

"Žao mi je. Takav sam." Kaže kao da je to nešto normalno.

"Znaš šta?"

"Šta?"Širi oči.

"Ništa." Hoću da mu priznam da mi se sviđa i da me na neki čudan način privlači, ali grizem jezik i ćutim.

"Kaži sad." Tera me.

"Neću." Brusim mu.

"Dobro." Mršti se.

U tom trenutku nam stiže večera. Konobarica nam sipa po čašu vina, ostavlja flašu i odlazi.Kristijan ne skida pogled sa mene.Gleda me nekako mračno a opet... ne znam. Mislim da mu se možda sviđam. Ali možda.

"Moram nešto da ti kažem." Kladim se da će da kaže da mi je poslednja noć i da zamislim poslednju želju.

"Kaži." Želim da vidim Stefana i da ga zagrlim poslednji put.

"Izgledaš prelepo večeras." Šta?

"Hvala." Kažem iznenađeno.

"Moći ćeš da pozoveš Stefana i da mu javiš da si dobro." Smeši se.

"Stvarno?" Gledam ga kako se smeje i u plave oči sijaju pod jakim svetlom.

"Zašto da ne?" Pita i sleže ramenima.

"Nemam pojma. Počinjes da me iznenađuješ."Otpijam gutljaj vina. Znači da je prihvatio da je opklada moja.

"O,kul. Nadam se da ćeš i ti mene da iznenadiš večeras." Namiguje.

"Da, da, samo se nadaj." Smejem se.

"Oh, ne brinem ja zbog toga. Vidim da se zaljubljuješ u mene." Zašto je tako siguran? Nisam uradila ili rekla išta što bi ga navelo na takvo mišljenje.

"Ne zaljubljujem se u tebe." Uzdišem.

"Lažeš."

"Lažem." Kažem svesno, znajući da ću kasnije da se pokajem.

"Šta?"Upita iznenađeno i podiže obrvu dok mu se usne uvijaju u blagi osmeh. Mogla bih da sedim po ceo dan i samo ga gledam kako se smeje.

"Sviđaš mi se, okej? Mislim, ne znam da li mi se sviđaš, samo me privlačiš. Ali ne laskaj sebi.Mogu li sad da jedem?" Pitam podižući obrve.

"Možeš. Pojedi sve, treba ti snaga za večeras."Namiguje ponovo i smeje se zlobno.

"Za šta?"

"O, nisam ti rekao da sam nam rezervisao sobu u ovom hotelu?" Pije vino.