Emily

Part 11

Konačno. Limuzina se zaustavlja. Neki lik u crnom mi otvara vrata. Napolju je mrak i duva vetar. Nosi mi pramenove kose i mrsi ih. Uzalud sam provela onoliko vremena sredjivajuci kosu. Gledam ispred sebe i gledam ogroman helihopter.

"Čekaj, ti ćeš ovo za voziš?" Okrećem se ka Kristijanu. Neće ni da me pogleda. Ljut je na mene zbog onoga što sam mu rekla. Videćemo još koliko će da izdrži. Zaprepašćena sam ovim prizorom. Ako Kristijan bude vozio ovo, neću samo ja da budem mrtva, i on će. Lik u crnom mi pomaže da se popnem. Sedam i Kristijan mi vezuje pojas. Gorim zbog njegove blizine . Odlazi i priča sa obezbeđenjem, ali ih ne čujem odavde. Daj Bože da preživim ovu vožnju.

Kristijan klima glavom i rukuje se sa tim ljudima što znači da će za minut biti ovde sa mnom. Seda na vozačevo mesto, vezuje svoj pojas i kaže na onom toki vokiju (ne znam kako se zove) "Ovde Kristijan, javljam vam da je "x45" na putu ka Nemačkoj.Pozdrav.

"Odobravam, srećan put, gospodine." Pretpostavljam da je to bio Danijel. Čekaj, je l' je on to rekao da idemo u Nemačku? O ne. Sada sigurno necu uspeti da pobegnem.

"Hocu da idem kući." Svesna sam da nema šanse da pobegnem.I da hoću, ne znam gde, a ne znam ni Nemački.

"Nećeš." kaže. Helikopter počinje da se diže u vazduh. Kristijan nosi one slusalice i dao je jedne i meni. Ali me nije pogledao.

"Dokle ćeš da budeš ljut na mene?" Odjednom mi je žao što mi se ne obraća i što me ne zeza. Poludela sam, definitivno.

"Šta te briga?" Odvraća hladno.

"A izvini, Kristijane, nisam mislila ono sto sam rekla." Nesvesno se izvinjavam.

"Ne znam šta si mislila, ali uvredila si me." Kaže i da znam da nije Kristijan, pomislila bih da mu je mozda malo stalo.

"Misli šta hoćeš. Baš me briga." Skrećem pogled sa njegovog lica i gledam ispred sebe. Ispod nas se nalazi svetlucavi grad. Sve izgleda tako savršeno. Odavde sve deluje divno, i sam pogled mi izmamljuje osmeh.

"Da li ti se dopada?" Kristijan konačno progovara.

"Mhm."Kažem. Izbegavaću da pričam sa njim.

"Vodim te na večeru." Kaže.

"A to nisi mogao u Srbiji?"

"Imam svoj restoran u Nemačkoj. A i želeo sam da te izvedem malo dalje." Smeška se.

"Super." Kažem nezainteresovano.

"Opklada jos uvek važi."

"Da." Kažem.

"Dobro. Jedva cekam..." Klimam glavom. Znam da će da izgubi. Jedva čekam da pozovem Stefana i da mu kažem da sam dobro.

Slećemo na neku visoku zgradu.
Odvezujem pojas i skidam slušalice. Izlazim što brže mogu. Protežem se i gledam oko sebe. Ostala sam bez teksta.

"Nije li predivno?" Nisam primetila kada je izašao.

"Jeste." Odgovaram.

Stojimo nepomično i posmatramo grad. Zgrade su visoke i svuda je upaljeno svetlo. Sve izgleda tako mirno, čak i buka saobraćaja nije toliko jaka. Iznad nas se nalazi zvezdano nebo i pun mesec. Nešto mi govori da je ova noć posebna. Posebnija od one kada sam bila sa Mihajlom. Skoro da sam zaboravila na njega! Pored svega, ne mogu da kažem da jedva čekam da pobegnem od Kristijana. Želim da vidim Stefana, ali zar je Kristijan morao da me kidnapuje? Ovo je sve moglo lepo da prođe, mislim, primetila sam ga prvog dana u školi. I Nije los prema meni, ne baš onoliko koliko sam mislila da će da bude. Ali nisam sigurna šta tačno hoće od mene? Možda uspem do kraja večeri da saznam. A i što sam duže sa njim, počinjem da mislim da cu izgubiti opkladu.