Emily

Part 15

Budi me zvuk miksera, pokrivam se ćebetom preko glave. Ali bezuspešno. I dalje ga čujem. Ustajem, shvatam da sam u jučerašnjoj garderobi i sležem ramenima. Nemam šta drugo da obučem. Prisećam se prošle večeri i odmahujem glavu kako bih oterala te misli. Krećem ka vratima ali se setih da ne želim da pričam sa Kristijanom. Odlazim do kupatila koje je u sklopu sobe i odlučujem da se istuširam. Puštam da se kada napuni vodom i skidam odeću sa sebe. Obavijam se peškirom koji se nalazio na maloj komodici u uglu. Sedam na ivicu kade i čekam da se napuni. Kasnije ću ponovo morati da obučem odelo od juče. Ne sviđa mi se to, ali nemam izbora.

Zadržala sam se dobrih pola sata uživajući u toploj kupki. Uživanje mi je narušilo krčenje stomaka i ako ne odem do kuhinje da uzmem nešto da jedem, verovatno ću se onesvestiti ili slično. Teška srca ustajem iz kade, brišem se peškirom a potom ga odlažem u korpu za prljav veš. Oblačim garderobu i odlazim u kuhinju. Stežem pesnice i stiskam zube, spremna da istrpim Kristijana nekoliko sekundi dok uzmem nešto da jedem. Ulazim u dnevnu sobu i njega nema. Trudim se da hodam što tiše i vidim da pokušava da okrene palačinku u vazduhu, ali bezuspešno.

"Jebote!" Kaže kada mu palačinka pada na pod. Smejem se i on se okreće. Ups.

"Dobro jutro." Kaže drsko. Verovatno je iznerviran što ne zna ni palačinku da okrene. Kao što sam rekla glup je i nesposoban.

"Da." Prolazim pored njega ne pogledavši ga. Otvaram frižider i uzimam hladnu kafu i tražim šta ću drugo da jedem. Nemam nameru da jedem Kristijanove propale palačinke. Možda od njih umrem, ko zna? Frižider je pun ali mi se jede krem, a njega ovde nema. Spuštam kafu na kuhinjski sto i tu je i krem. Verovatno ga je Kristijan tu stavio u nadi da će posle da maže palačinke. Pogledom tražim hlem i uočavam ga na fižideru. Krećem da ga uzmem, ali mi Kristijan preči put. Prevrćem oči i hoću da ga zaobiđem. On se pomera tačno ispred mene i nemam gde. Prekrštam ruke, okrećem se i sedam za sto. Pijem kafu i ne znam šta on radi jer sam okrenula glavu na drugu stranu. Osećam da nešto gori i smejem se u sebi kada Kristijan kaže "Sranje!". Nadam se da će mi kafa biti dovoljna da preživim dan. Ustajem sa stolice u nameri da odem u sobu.

"Vrati se i sedi." Naređuje ali odlučujem da se ne obazirem na njegove reči.

"Emilija, kunem se, stićiću te a onda teško tebi!" Viče za mnom i ja ubrzavam korak. Čujem njegove korake i baš kad sam htela da otvorim vrata, on se stvorio ispred mene.

"Znaš li šta se desi onima koji me ne slušaju?" Ozbiljan je.

"Ako ćeš da me ubiješ kao što si ostale, onda uradi to odmah i poštedi me vremena." Mrštim se.

"Šta?" Smeje se.

"Ne trudi se da porekneš, Kristijane! Marko mi je rekao sve." Idem unazad kako bih bila što dalje od njega.

"Marko sere a ti se lako primaš." Nastavlja da se smeje i vrti glavom.

"Ne psuj i ne vređaj me." Brusim mu. Upravo mi je pao kamen sa srca jer bar znam da nije nikoga ubio.

" Ne psujem i ne vređam te." Kaže kroz smeh.

"Prestani da se smeješ, nije smešno. I pomeri se, hoću da idem u sobu." Pokušavam da ga gurnem u stranu, ali narvno da ne uspevam.

"To je moja soba." Prekršta ruke. Kao da trebam da pomerim ogromni kamen, ubrzo odustajem.

"Od sada ćeš da slušaš sve što ti kažem. Jasno?" Mršti se. Podižem pogled ka njemu i počinjem glasno da se smejem jer mu je lice brašnjavo.

"Šta?" Pita zbunjeno. Ne znam zašto mi je to toliko smešno ali ne mogu da se kontrolišem.

"Je l' smešno toliko? E sad ćeš da vidiš!" Savijam se jer počinje da me boli stomak od smejanja. Prilazi mi i prebava me preko ramena.

"Kristijane, pusti me!" Vrištim.

"A sad ti nije smešno?" Kaže i udara me po dupetu.

"Pusti me!" Derem se još jače.

"Kako ti kažeš." Baca me na trosed u dnevnoj sobi i počinje da me golica. Smejem se kao luda i udaram ga rukama i nogama ali on kao da je otporan na moje udarce.

"Volim da te slušam kako se smeješ." Pušta me i seda pored mene. Dišem brzo i srce mi kuca kao ludo.

"I ja isto." Jedva uspevam da kažem. Definitivno mrzim kada me neko golica, ali sada nije bilo baš toliko strašno. Obično plačem i vrištim.

"Što si tako tvrdoglava?"

"Što da ne?" Sležem ramenima.

"Nervira me kada me neko ne sluša. Obično se plaše da mi bilo šta kažu." Mršti se i gleda me.

"Žao mi je onda što sam te razočarala. Čekaj, nije." Rugam mu se.

"Nisi me razočarala, ne brini. Ali, zašto me se ne plašiš?" Podiže noge na trosed i prekršta ih.

"Zašto ti je toliko stalo do toga da te se drugi plaše?" Zbunjena sam. Mislila sam da je mnogo gori

"Zato što bi trebalo. Nisam dobar čovek, Emili." Spušta pogled. Zašto ljudi imaju tako nisko mišljenje o sebi?

"E pa ja te se ne plašim. Ne mislim ni da si loš čovek samo praviš pogrešne postupke. Ne možeš tek tako da kidnapuješ nekog jer ti je dosadno, ugrožavaš tuđi život. Budi malo manje sebičan." Možda bih mogla normalno da pričam sa njim. Možda ga bolje upoznam, možda shvatim zašto se ovako ponaša.