Emily

Part 13

"A šta ako ja to ne želim?"Pitam ga i gledam pravo u oči.

"Zašto se toliko opireš kada oboje znamo da me želiš?" Kaže i otpija malo vina.

"Ne laskaj sebi." Nervira me kako priča. Deluje kao da je centar sveta.

"Odlučio sam." Kaže i naslanja se na stolicu.

"Šta si odlučio?" Pitam ga zbunjeno.

"Dvoumio sam se. Ali sada sam odlučio da ostajemo ovde večeras. Ako želis, posle idemo u šetnju." Mogu da se bunim koliko hoću. Vidim da je odlučio i da ja tu ne mogu ništa.

"Zašto Marko kaže da si mu 'gospodar'?" Usuđujem se da pitam.

"Moj otac je bio njegov gospodar, a kada je umro, ja sam nasledio sve što je imao." Istog trenutka se kajem što sam pitala.

"Oh. Šta se desilo?"

"Ništa što bi tebe trebalo da interesuje." Brusi i opet postaje stari Kristijan. Dobro, bio je malo fin. Ali kratko je trajalo. Znala sam da se nešto krije iza te hladnoće. Sigurna sam da bol menja ljude. Možda je promenio i njega. Možda je ovaj bezobrazuk i ovo drsko i bahato ponašanje samo maska kojom se štiti od realnosti. Odlučujem da ne pitam više ništa i počinjem da jedem piletinu koja se već ohladila.

Kristijan tako spoooro jede. Ja sam odavno završila, a on vec pola sata odugovlači. I kada je konaćno završio, naslanja se na stolicu i gleda me.

"Sta gledaš?" Pitam i mrštim se.

"Tebe." Kaže punih ustiju.

"Pojedi pa kaži.I zašto me tako gledaš?" Vrtim glavom jer me iznenađuje svakog trenutka. Teško je pratiti njegove faze raspoloženja.

"Jesam li ti rekao da si prelepa?"

"Jesi, već nekoliko puta." Toliko je lepo slušati ga kako to kaže. Čini da se osećam još lepše.

"Hajde, idemo." Briše usne salvetom.

"Gde?" Gledam ga dok ustaje.

"Napolje, da prošetamo."Pruža mi ruku i ja je prihvatam. Kao struja da je prošla kroz mene prilikom njegovog dodira. Moja šaka tako lepo ide uz njegovu. Kao da su stvorene jedna za drugu.

"Čekaj, a da platimo?"

"Ovo je moj restoran, dušo." Privlači me bliže sebi.

"Hoćeš da me pustiš?" Pokušavam da se izvučem iz njegovih ruku ali uzalud. Jači je od mene.

"Ne." Kaže ravno.

Mrštim se i dopuštam njegovoj ruci da me vodi kroz restoran do vrata. Pušta mi ruku kako bi otvorio vrata i pokazuje rukom da izađem prva. Okej, zna red.

"Vidiš da si me pustio.Sad nećeš moći da me uhvatiš!" Vičem i trčim ulicom koja vodi do parka. Trčim i dodirujem svaku lampu pored koje prođem. Tako su velike i lepe. Ni jednom se nisam okrenula sa pogledam gde je Kristijan. Sigurno me ne bi ostavio da lutam sama ulicama Berlina. U parku nema nikoga. Jedva da ima svetla, ali ipak, sve vidim. Ovde ima svega: tobogani, klackalice, spravice za zgibove ili kako god i moje omiljeno LJULJASKE! Trčim ka njima. Ljuljam se tako visoko da imam osećaj kao da letim. Osećam se tako lepo i srećno, kao dete. Iznad mene se nalazi zvezdano nebo i kad podignem ruku, imam osećaj kao da mogu sa dohvatim zvezde. Stvarno, volela bih to. Ne znam zašto kažu da je mesec usamljen kada ima toliko zvezda oko sebe. A i mesec je noćas prelep. Ne pamtim kada je zadnji bio ovako lep. Možda kada sam bila sa Mihajlom u parku? Ja sam na njega i zaboravila. Mnogo sam srećnija nego kad sam sa njim bila. Glupo je, ali iskreno. Čekaj, kad smo vec tu, gde je,dođavola, Kristijan?!

Zaustavljam ljuljasku i ustajem sa nje. Izuvam se, jer me noge ubijaju, ne znam kako sam uspela da trčim malo pre.

"Kristijane?" Vičem glasno. Niko se ne odaziva. Tražim svuda, njega i dalje nema. Skroz u nekom zabačenom delu nalazi se neka koloba, odlučujem i tu da potražim, od njega svašta može da se očekuje. Ulazim kroz velika drvena vrata, ova koliba je veoma stara ali opet je u dobrom stanju.

"Kristijane?" Drhtim dok ulazim unutra. Obilazim svaku prostoriju i njega nigde nema. Krećem ka vratima i iznenada osećam nečiju ruku kako me vuče ka sebi. Vrištim.

"Pusti me!" Derem se najjače što mogu i pokušavam da se izvučem iz njegovih ruku.

"Smiri se,ja sam." Šapuće.

" Kristijane?" Osećam olakšanje.

"Nedostajao sam ti?" Kaže. Hvata me za struk i privlači bliže sebi.

"Šta to radiš?" Opirem se.

"Samo se prepusti." Osećam njegove grudi na mojim leđima. Potom njegove usne na vratu i nežno ga ljubi. Nesvesno se okrećem i ljubim ga. Gubimo se u poljupcima koji dugo traju.Grli me oko struka a ja obavijam ruke oko njegovog vrata.

"Izgubila si."Šapuće između poljupca.

"Prvi put u životu." Smejem se.

"Pošto si izgubila, moraš da provedeš noć sa mnom."

"Imam sedamnaest godina." Mrštim se

"Opusti se." Namiguje mi. "Hajde, idemo. Možemo da pogledamo neki film?" Predlaže i ja klimam glavom. Prolazimo kroz tamnu noć i bila sam u pravu, posebna je.

"Ovo nije obična hotelska soba. Dizajnirana je baš po mom ukusu."Kaže dok otključava vrata.

"Jedva čekam da vidim." Kažem.