Emily

Part 26

''Gde je,Kristijane?'' Prekida me.

''Emili, mrtav je.'' Teška srca joj kažem ovo, boli me kao da me noževima probadaju iznova, ali ne mogu da je lažem.

''Ne, nije!'' Vrisnula je.

Pre nego što postajem svestan šta radim, udaram joj šamar i ona pada na pod.

''Ne razumeš,Kristijane, volim ga, ne mogu da živim bez njega. Ovaj život je previše težak!'' Plače, izgleda da je postala svesna.

''Razumem te, razumem.'' Grlim je jako. Ona plače glasno. Plače onoliko koliko sam ja plakao kada sam ostao bez roditelja, plače jer je nenormalno boli.

''Šta se desilo?'' Pita me kroz suze.

''Došao sam do vas i u trenutku kada sam hteo da uđem u kuću, čuo sam pucnjavu, istog trenutka sam pozvao policiju i hitnu. Zatekao sam vaše roditelje u begu, a potom sam ih oboje udario tako da su se onesvestili, uleteo sam u kuću i zatekao sam već mrtvog Stefana. U dzepu od tvoje majke, našao sam fleš koji sam predao policiji, to je snimak koji je Stefan našao, snimak požara u mojoj kući.A u ruci tvog tate bio je pištolj. Policija ih je uhapsila odmah. Samo im je dozvolila oproštaj sa sinom.'' Ne mogu da obuzdam suze i jedna me napušta.

''Rekao je da će sve da sredi, i sredio je, platio je životom.'' Grli me. ''Ne puštaj me, molim te.'' Plače sve više.

Emilijina perspektiva

Dan nakon sahrane mog brata je teži, čini mi se, nego prethodni. Svaki minut, svaka sekunda, boli sve više. Kajem se zbog svake svađe sa njim. Sve bih uradila da mogu da ga vratim, sve što treba, makar život dala, samo da on opet može da hoda zemljom, da diše svež vazduh i da osvaja svet.

''Nedostaješ mi, Stef. Nikada neću moću da prebolim ovo. Kakva li je vatra kada je sneg vreo kao pakao? Kako ću bez tebe, Stefi moj? Trebalo je da sam ja sada na tvom mestu.'' Grlim Stefanov spomenik, a Kristijan i Andrija me drze da ne padnem.

''Hajde Emili, kiša će.'' Kristijan me privlači u zagrljaj. Kiša počinje.

''Hvala ti Stef, za sve što si uradio za mene. Ove suze što mi šalješ sa neba mi pokazuju da si još uvek tamo negde, da postojiš, da živiš.'' Smešim se i puštam Kristijanu i Andriji da me vode kući.