Emily

Part 16

"Prema tebi sam najmanje sebičan i bezobrazan. Ima nešto u tebi što mi ne dozvoljava da se ponašam onako kako se obično ponašam." Ježim se. Ne verujem u ono što čujem. Neću da nasednem tek tako na njegovu priču.

"Iskreno, ne verujem ti uopšte. Ali verujem da možeš da se promeniš." Kažem.

"Ne želim da se promenim." Brusi mi.

"Onda nikad nećeš da budeš srećan. Nikad nećeš da nađeš pravu ljubav i prave prijatelje. Kako ćeš moći da pružiš ljubav i pažnju drugima kada nemaš poštovanja prema sebi i jedini cilj ti je da te se ostali plaše?" Znam da gubim vreme pričajući ali bar ubijam vreme. Nema šanse da se sprijateljim sa njim.

"Mislim da mnogo pričaš." Ustaje.

"Uništavaš sam sebe, Kristijane!" Povisujem ton i ustajem za njim.

"Ti jebeno ništa ne znaš o meni! I ne pravi se pametna kada nisi!" Diže ruke u vazduh. Koračam korak nazad.

"Verujem da postoji dobar razlog. Ako misliš da nisam pametna, briga me! Koga briga za tvoje mišljenje?" Brusim mu i odlazim u sobu. Dok idem kroz hodnik čujem kako baca nešto i to nešto se razbija. Pretpostavljam da je tanjir.

Vreme sporo prolazi i ne čuje se više lomljava. Kako može da kaže da nisam pametna? Lepo sam pričala sa njim. Niti sam ga uvredila, niti bilo šta slično. Zašto se ponaša kao idiot kada nema razloga? Malo me povređuje to njegovo ponašanje. A zašto ja razmišljam o onome što on misli? Nije ga briga ni za koga osim za sebe.

Uprkos vetru koji pokušava da me obori, krećem se sto mogu brže, ali on se čini sve dalji.

"Kristijane, čekaj me!"Vičem. On se ne okreće. Nešto me obara i ja jako udaram o zemlju. Zemlja se trese. Plačem, vičem, vrištim. Dozivam ga. Kristijane, molim te, okreni se. Zemlja se trese sve više. Pod rukama osećam kako se polako razdvaja.

"Kristijane!" Vrištim po poslednji put dok me glas još uvek nije izdao. Zemlja se potpuno razdvojila, toliko da nije moglo ni da se preskoči na drugu stranu.

Oh, vrati se, molim te.

Ustajem u nadi da cu naći način da pređem na drugu stranu, ali uzalud. Nema načina. Neko mi prilazi s leđa. Kristijan. Zlobno se smeje.

"Kristijane,kako...kako si uspeo?"- bacila sam mu se u zagrljaj dok su mi se suze slivale niz lice.

"Zbogom,Emili" Kaže a potom me gura sa litice.

Padam.

Vrištim.

Zašto je ovo uradio?

Zemlja počinje da se zatvara!

Ovo je kraj za mene.

"Emili!! Emili , probudi se!" Budi me Kristijanov zabrinut glas.

"Konačno si budna! Izgleda da si imala loš san. Je l' si dobro?" Pita me dok se uspravljam.

"Izgleda da ipak nisam mrtva," Kažem. "Tako mi je drago što si tu!" Snažno ga grlim.

Au, kakav san. Prelazim rukom preko rela, kupeći znoj.

"Hajde, ustani. Sremio sam nam ručak. Čekam te u kuhinji."- rekao je dok je ustajao.
"I hej, poslao sam Danijela da ti kupi neku garderobu, u mom ormaru su kese." - rekao je. Tek sada primecujem da je bez majice. Wau. Tako je zgodan! Ima šest plocica, razvijene grudi, razvijena ramena. Zaljubljena sam.

"Okej, skini i ti majicu da i ja tebe gledam." Namiguje.

"A da, zaboravila sam da se mrzimo." Udaljavam se od njega. Prevrće očima i ustaje. Zašto sve okrene na perverziju? I ima taj perverzan pogled.

"Prestani da budeš tvrdoglava,jebote!" Zatvara vrata.

Skupljam noge i grlim kolena. Osećam kako nešto vibrira na krevetu. Sklanjam pokrivače i vidim telefon. Kristijanov. Nema šifru, pa se usuđujem da pogledam.

" Jedva cekam da te vidim. Nedostaješ mi, ljubavi. Otarasi je se što pre, pa dođi meni.
xo,Anđela"

Ovo je još gore nego onaj san. Ne verujem. Kao da me je nego proboo oštro zarezanom olovkom u srce. Kristijan me vara? Čekaj, ili neku vara sa mnom? Bože šra pričam, pa mi nismo zajedno. Po prirodi sam plačljiva, ali sada? Sada osećam bes,bes i samo bes. Zamalo da poverujem u njegovu priču. Izlazim iz sobe i vidim da je ključ u ulaznim vratima. Iz kuhinje dopire zvuk zveckanja tanjira. Želim da odem odavde! Što pre!

Otključavam vrata i brzo trčim ka liftu. Iza sebe čujem Kristijana kako me doziva. Samo da me ne uhvati. Samo da me ne uhvati!! Kada se lift otvorio, trčim što brže mogu. Kristijan ulazi u drugi lift, tako da je iza mene. Nastavljam da trčim ulicom punom ljudi. Moram da pobegnem od njega.

"Emilija, stani!!" Čujem Kristijanov glas kako me doziva. Okrećem se.

"Emilija, jebote, stani!!".Ljudi me čudno gledaju. Kristijanov glas je sve bliži. Ne mogu vise da trčim! Noge me izdaju.Padam, ali me nečije ruke pridržavaju. Podižem glavu i ugledam dobro poznato lice. To je Mihajlo.

"Mihajlo!" Grlim ga.

"Oh,tako si mi nedostajala." Uzvraća mi snažna zagrljaj. Kristijan stoji ispred nas, a Mihajlo me povlači iza sebe.

"Ja je preuzimam odavde." Kaže Mihajlo dok ga Kristijan posmatra očima punim besa.

"O ne,nećeš. Ona je moja! " Kako može to i da pomisli?

"Nisam tvoja, kretenu! " Guram Mihajla u stranu i unosim se Kristijanu u lice dok se ljudi skupljaju oko nas.

"Kristijane, tvoja devojka Kesi nam je rekla gde si je odveo. Jako je zabrinuta za tebe i tvoj plan!" Kaže Mihajlo i ja se okrećem ka njemu. O čemu priča? Čekaj,šta?!

"Kakav plan?" Pitam zbunjeno.

"Emili, on samo hoće da ti se osveti" Gledam Kristijana koji nepomično stoji mršteći se. Kao da je Mihajlo upravo otkrio neku njegovu tajnu.

''Šta sam ti uradila?!" Udaram ga pesnicama u grudi. Osećam suze kako mi se spuštaju niz lice. Nisam sigurna zašto plačem. Zato što sam iznervirana ili povređena? Mihajlove ruke me vuku nazad.

"Pusti me! Ubiću te, kunem ti se!" Vrištim, bacam se ali Mihajlove ruke su dovoljno jake da me drže.

"Ne razumeš! Tvoja majka je kriva za sve! Ali promenio sam se, obećavam ti Emilija! " Diže ruke. Moja majka? Šta mu je ona uradila?!

"Ne veruj mu, Emili! Dovoljno laži ti je napričao! " Kaže gledajući Kristijana.

"Hajde, vodim te kući." Mihajlo me grli jednom rukom. Poslednji put gledam Kristijana.

"Nije još gotovo, Emili!" Čujem Kristijana iz daljine. Ne mogu da verujem da je sve ovo bila laž. Lagao me je. Zašto želi osvetu? Ne želim više nikad da ga vidim! Kako sam glupa! Nasela sam na njegove gluosti! Dođe mi da počupam svu kosu na glavi.

"Je l' te je povređivao?" Zabrinuto me pita Mihajlo dok hodamo ulicama, sada ne tako lepog, Berlina.

"Nije." Tiho odgovaram. Sjebana sam i mislim da Mihajlo to primećuje tako da me ništa više ne pita.

"Stefane!"Vrištim kada vidim Stefana naslonjenog na Andrein crni BMW. Trči mi u susret i snažno me grli. Oh, tako mi je falio moj stariji brat.

"Emilija! Tako si mi nedostajala! Jesi li povređena? Je l' si dobro?" Stavlja šake na moje obraze. Ovo je prvi put da me je ovako jako zagrlio. Suze koje su se skupljale zbog Kristijana, sada su me napustile.