Emily

Part 23

''Mislim da već sve znaš.'' Prekršta ruke i mršti se.

''Znam samo nešto. Andrija mi je rekao da je neka žena podmetnula požar tvojoj porodici i da si jedino ti ostao živ. Molim te, reci mi da to nije moja mama?'' Osećanja se vraćaju i bol navire. Moram da budem jaka i da saznam što više!

''Voleo bih, ali jeste to ona.'' Skreće pogled.

''Ali zašto?''

''Je l si sigurna da želiš da znaš sve to, Emili? Mislim, ne želim da se posvađaš sa svojom majkom zbog mene...''

''Je l si ti svestan šta pričaš?'' Prekidam ga. ''Zbog nje si ostao bez porodice a sada ti je kao stalo do mog i njenog odnosa?'' Podižem glas.

''Ne, stalo mi je do tebe. Ne želim da te povredim ovom pričom.'' Deluje zabrinuto.

''Nisam slaba kao što misliš.''Mrštim se i prekrštam ruke.

''U redu. Onda slušaj... Tvoja mama je imala aferu sa mojim tatom. I sve je to prestalo od trenutka kada je upoznao moju mamu. Tvoja majka je poludela zbog toga i godinama je pokušavala da ošteti moju porodicu. U međuvremenu se udala za tvog oca, a ti i ja smo se rodili par godina kasnije. Vrhunac ljubomore tvoje mame dostignut je kada smo mi trebali da odemo na neko putovanje. I na pola puta, morali smo da se vratimo jer je tata zaboravio nešto, ne sećam se stvarno šta. Uglavnom, ja sam ostao u autu, a mama i tata su otišli u kuću.'' Zastaje.

''Šta se onda desilo?'' Navaljuem. ''Kaži mi!''

Zašto ga teram uopšte da priča o ovome kada vidim koliko mu je teško. Okleva. Zadajem mu bol i otvaram stare rane, ali nešto me tera da ga ispitujem, da saznam što više. Sebično ali razumljivo, nadam se.

''Onda sam video ženu, tvoju majku, kako istrčava iz kuće a nakon par minuta cela kuća je gorela. Sve to sam gledao iz auta, i bio sam suviše mali da bih bilo šta uradio. Mnogo se kajem jer nisam ništa da uradio, da sam samo bio malo stariji i zreliji, možda bih učinio nešto zbog čega bi oni bili živi.''

Osećam kako mu drhti glas i istog trenutka se kajem jer sam započela ovu temu. Njegovu bol i tugu odjednom osećam, i odlazim do njega i grlim ga. Možda sam ipak slaba, ali ga grlim jako u nadi da ću ublažiti to što sam nanela. Uzvraća mi zagrljaj i plačemo. Prolaze minuti, a ja nemam želju da ga pustim. Osećam kao da bih podnela težinu neba, zbog njega, samo da mu bude lakše i da se smeje.

''Moraš da znaš da sam se zaljubio u tebe onda kada sam te ugledao. Mnogo se kajem zbog toga što sam uradio i znam da mi možda nikada nećeš oprostiti, ali želeo sam samo to da ti kažem. Ljubav je jača od osvete. Jednostavno nisam mogao...'' Grli me jače.

''Razumem Kristijane. Opraštam ti.'' Suze mi idu sve brže, ne uspevam da ih zadržim.

''Stvarno?'' Izvlači se iz zagrljaja i obavija mi uplakano lice rukama. Klimam glavom i njemu suze kreću. Spušta usne na moje. Uzvraćam mu poljubac i grlim ga oko vrata. Konačno se osećam potpuno, suze liju a ja nisam sigurna da li su radosnice ili ne. Konačno osećam da sam tamo gde pripadam, u njegovim rukama.

''Khm...'' Prekidamo poljubac i uočavamo Andriju koji nas besno gleda. '' Vidim da je razgovor dobro prošao.''

''Zapravo, jeste.'' Smejem se, ali osmeh mi nestaje sa lica kada vidim da se Andrijinin izraz ne menja. Gleda u mene, pa u Kristijana, sa prezirom u očima.

''Emilija, želim da pričam sa tobom. '' Kaže i upućuje mračan pogled Kristijanu. Kristijan klima glavom i napušta dnevnu sobu. Zbunjeno gledam Andriju koji seda pored mene i uzima mi ruku.