Emily

Part 10

Ležim na krevetu i gledam spotove na TV. Učinilo mi se da neko kuca. Valjda, ne čujem lepo od muzike muzike. Stišavam, i sa druge strane vrata se čuje "mogu li da uđem?"

"Udji." Nevozna sam. Mnogo.

"Wau." Kaže skenirajući me od glave do pete. ''Izgledaš...mm..'' Zastaje. ''Ma nema veze.''

"Znam." Kažem hladno. Ima vremena da budem dobra. Slučajno mi pogled zastaje na njemu. O moj Bože, savršen je! Na sebi nosi crni teksas šorc. Belu V majicu i dole crne najk patike. Zurim u njega i ne mogu da sklonim pogled. Podigao je kosu. O moj Bože, oči. Savršene su i savršen je. Moram da prestanem odmah. Pobogu, Emilija, on te je kidnapovao!

"Kaže se 'Lepo izgledaš' s obzirom da zuriš u mene i balaviš." Smeje se.

"Možeš ti to i bolje." Rugam mu se i skrećem pogled.

"Drži jezik u ustima, draga." Namiguje.
"Ako si završio sa dodelom komplimenata, hoćemo li da krenemo?" Prevrćem očima.

"Treba li ti još nešto?" pita učtivo.

"Ne?" Zbunjena sam. Mislila sam da će da me muči ili slično, a završili smo sa normalnim razgovorom. Dobro, polu-normalnim.

"Hm, fali ti nešto." Mršti se. Odlazim do ogledala. Prilično sam sigurna da mi ništa ne fali. Gledam ga zbunjeno.

"Ja ti falim." Prilazi i hvata me za ruku. Mislim da izgledamo savršeno zajedno. Boze, šta ja pričam?! Pa ima fore stare sto godina.

Izlazimo iz 'moje sobe'. Sve što sam uspela da vidim pre nego što smo ušli u lift je uzak hodnik belih zidova. Sa obe strane naleze se slike sa crnim okvirima, nisam uspela da vidim šta je na njima jer me je Kristijan bukvalno ugurao u lift.

"Da li je ova zgrada tvoja?" Interesuje me. Šta će mu ovolika kuća ako živi sam sa par ljudi iz obezbednjenja ili šta su već?

"To je moj dom." Kaže ravno. "Sviđa ti se?" Okreće se ka meni i smeška se.

"Odvratno je kao i ti." Rugam mu se.

"Rekao sam ti da držiš jezik u ustima, ali izlgleda da ne možeš." Namiguje.

"Kako god, gde idemo?" Mrštim se. Izgleda da on ima odgovor na sve. I zašto ga moje reči nisu dotakle ni malo? Nervira me.

"To je tajna." Smeje se. "Ako me poljubiš, možda ti i kažem..."

"Odvratan si. Možes samo da sanjaš." Prekidam ga.

"Moji snovi se ostvaruju, dušo." Pritiska dugme i lift se zaustavlja.

"E pa, ovaj neće." Kažem mu i po prvi put, namigujem ja njemu.

"Je l' smes da se kladis?" Gleda me onim pogledom kao da flertuje i blago se smeši. Ponovo pritiska dugme i nakon nekoliko sekundi napuštamo lift. Izlazimo i ispred nas se nalaze nekoliko ljudi, predpostavljam da je obezbeđenje. Iskreno se nadam da neće da idu sa nama.

"Da li je sve spremno, Danijele?" Kristijan pita krupnog čoveka u crnom odelu. Primećujem da su svi obučeni u crno i nose crne naočare.

"Da, gospodine. Limuzina vas čeka ispred." Odgovara i Kristijan me hvata za ruku.

"U redu. Hvala ti." Kaže i ja se ježim od njegovog dodira.

Danijel klima glavom i odlazi. Idemo limuzinom? Wau.
Izlazimo iz zgrade i Kristijan mi odmah otvara vrata u gura unutra, šapuće vozaču gde idemo i seda pored mene. Ma sigurno u neki restoran ili bioskop. Glup je on da bi smislio nesto bolje. Pitam se kako on poseduje sve ovo.

"Hoćeš da se kladimo da ćeš do kraja večeri da me poljubis?" Podsmeva mi se. Gledam u njegove bele zube a potom u pune usne. Brzo skrećem pogled da on ne bi primetio da blenem, ako već nije.

"Neću sa tobom da se kladim, idiote." Kažem i okrećem glavu ka prozoru.

"Plašiš se." Prevrće očima.

"Ja se ničega ne plašim." Okrećem se ka njemu i mrštim se.

"Ali ovoga da." Kaže hladno.

"Ne." Kažem jednako hladno, jer me nervira kada on tako priča. Može bar da se potrudi da bude pristojniji.

"Pičkice." Ruga mi se.

"Ko sada treba da drži jezik u ustima, Kristijane? I ne psuj." Smejem se.

"Kopiraš ono što sam ja rekao. Što se mene tiče ni jedan od nas dvoje ne mora da drži jezik u ustima." Prekršta ruke.

"Znaš šta? Kladiću se. Izgubićeš." Najavljujem. Nisam luda da ga poljubim. Mislim, valjda nisam?

"Videćemo. Ako ja pobedim, provešćeš noć sa mnom. A ako izgubim, kupiću ti sve što hoćeš." Stvarno misli da može da me dobije poklonima i tim sranjima? Smešan je.

"Ne treba mi ništa." Brusim mu.

"Onda biraj šta hoćeš." Razmišljam šta bih mogla da tražim. Skrećem pogled sa njega i razmišljam na trenutak.

"Hoću da mi dozvoliš da pozovem Stefana." Shvatam koliko glupo zvuči da ga pitam nešto ovako, ispadam patetična. Nije me briga, treba mi to.

"U redu." Slaže se i rukujemo se. Ja presecam i sigurna sam, izgubiće. Okrećem se i gledam kroz prozor. Mrak je i ne vidi se ništa.

"Hoćeš čašu vina?" Prekida dugu tišinu.

"Hoćemo li uskoro da stignemo?" Od toga zavisi hoću li da popijem jednu čašu vina. Ne znam koliko mogu još da podnesem njegovo prisustvo.

"Dušo, tek smo krenuli." Dižem obrve i odlučujem da ne komentarišem ništa.

"Predpostavljam da će mi trebati s obzirom da ću dugo da se vozim sa tobom." Kažem i on prevrće očima.

"Nisam valjda toliko loš?" Uzdiše.

"Jesi. Odvratan si, bezobrazan i ružan." Lažem.

"Sad si me uvredila." Mršti se i sipa vino u dve čaše.

"To mi je i bio cilj." Kažem iako nije.

"Emilija, budi dobra prema meni." Ne volim kada me zove Emilija. Ali to ću da mu kažem neki drugi put. Čekaj, neće biti drugog puta!

"Neću." Kažem hladno.

"Dobro." Okreće glavu u stranu i prelazi rukom kroz kosu. Posmatram svaki njegov pokret.