Emily

Part 18

~četiri meseci kasnije~

Prošli su meseci. I dalje osećam hladnoću u srcu. Roditelji su želeli da posetim psihijatra jer sam navodno doživela razne traume.A sve što meni treba je istina. Mama kaže da Kristijan izmišlja i laže i da misli da je on možda psihički poremećen, ali dok je sve to pričala u očima joj se video strah. Deluje mi kao da krije nešto od mene. Nema drugog načina da saznam osim da kontaktiram Kristijana. Nakon što mi je ostavio papirić na krevetu, više se nije pojavio, više nije pokušavao da dođe do mene. Pojavljivao mi se nekoliko puta u snovima, ali i to je prestalo. Mihajlo često dolazi kod nas i pravi mi društvo. Stvarno sam mu zahvalna zbog svega što je uradio, ali ne osećam ništa prema njemu. Gledam ga kao brata i deluje mi nemoguće da on i ja budemo par. On je to shvatio i rekao mi je da će da bude onako kako ja želim. Nadam se da ga ne povređujem. Ali više od svega, plašim se da neko ne povredi mene kao Kristijan. Ne mogu da verujem da sam se prepustila strasti i da mi nije palo na pamet da me je kidnapovao onda kad sam ga poljubila. A najviše me boli to što sam mislila da je drugačiji i da nije onakav kakvim se predstavlja. Samo želim objašnjenje. Dosta mi je neprospavanih noći i uplakanih jutra.

Posmatram plafon već pola sata i nikako da ustanem. Moram u školu da krenem inače će da me izbace.

''Em, je l' si spremna?''Upita me Stefan dok kuca na vrata.

''Za pet minuta.'' Kažem ravno, ne skidajući pogled sa plafona.

''Požuri, Andrea i ja te čekamo u autu.''

Andrea je kod nas već nekoliko dana. Posvađala se sa njenom majkom koja je alkoholičarka. Pričala nam je o njenoj porodici ali nisam je slušala. Pustila sam da me misli vode na razna mesta poput svemira. Naši su rekli da može da ostane kod nas koliko god da je to potrebno. Kao da ih je briga, stalno putuju i retko kada su kući. Došli su na par dana i već večeras idu.

Ustajem nekako iz kreveta, i oblačim farmerice i duks. Zastajem ispred ogledala i ne prepoznajem devojku u ogledalu. Tako mršava i bleda devojka. Nema šanse da sam ovo ja. Istrčavam iz sobe nakon Stefanovog sviranja u autu.

''Izvini, spremala sam se.'' Kažem dok ulazim u auto.

''Emili, više ne možeš tako da se ponašaš. Od danas sam ja zaslužna za tvoj izgled i higijenu. Totalno si zapostavila sebe. Sačekaću te posle škole da idemo do tržnog centra. I ne prihvatam 'ne' kao odgovor.'' Naređuje Andrea.

''Razumem, gazda.'' Kažem nezainteresovano.

''Em, stvarno. Ne prepoznajem te. Šta se dešava?'' Upita me Stefan tiho, zabrinuto.

''Ništa Stefane. Sve je okej.'' Odgovaram hladno.

''Kaži mi, Emili. Šta hoćeš, uradiću sve...''

''Hoću istinu Stefane!'' Vičem i prekidam ga.

''Kakvu istinu Emilija? Zar ćeš stvarano da dopustiš onom idiotu da ti truje pamet?''

''A kako znaš da laže? Šta ako je naša majka ta koja laže? Jednostavno nemam mira, Stefane.'' Kažem kroz suze.

''Dobro, izvini.'' Spušta ton i pokušava da me umiri.

''Prestani! Jebeno prestanite svi da me sažaljevate i ophodite se prema meni kao da sam mala.'' Brusim mu i brišem suze. Ne mogu više da plačem! Smučilo mi se!

Stefan zaustavlja auto na parkingu ispred škole. Čim je auto stao ja sam istrčala. Ulećem u školu brzim koracima, ne obazirajući se na poglede i šapate oko sebe.

''Hej, mala, kako si?'' Prišao mi je neki nepoznati lik dok sam sedala u klupu u redu do prozora.

''A ko si ti?'' Gledam ga zbunjeno.

''Pa mogu da budem bilo ko. Prijatelj, rame za plakanje...''

''Ne,hvala. Dobro sam, hvala na pitanju.'' Okrećem mu leđa i vadim svesku iz ranca.

''Pa, hm, mogu li da sednem?'' Još je tu? Mislila sam da je otišao.

''Pa, ako baš moraš.'' Uzvraća mi osmehom.

''Mislim da je vreme da se upoznamo. Ja sam Andrija. Ne znaš me sigurno, ali niko nije imao hrabrosti da ti priđe...''

''Drago mi je Andrija, predpostavljam da znaš moje ime. Na čelu mi verovatno piše 'Odjebi' ili slično, pa niko ne sme da mi priđe?'' Prekidam ga.

''Ne,ne. Nisam tako mislio. Ali znaš, ceo grad priča o tebi.'' Prevrćem očima. Ulazi profesorka istorije i svi ustajemo.

''Pa, Andrija, zašto si mi baš ti prišao?'' Okrećem se ka njemu. Ima prelepu braon kosu sa plavim pramenovima. Pogledi nam se susreću braon oči deluju nekako mirno i spokojno.

''Mislim da si lepa.''Upućuje mi blagi osmeh. Pa to je to! Znam kako ću da nađem Kristijana! Tačnije, pustiću njega da nađe mene. Oh, Andrija, pojavio si se kao anđeo.

''Zašto misliš da sam lepa? Izgledam kao kostur.'' Podižem obrvu i uzvraćam osmeh.

''Mislim da si malo povređena ali ne mislim da si kostur.'' Kaže skrećući pogled sa mog.

''Vas dvoje, izađite napolje!'' Tgla sam se na uzvik profesorke.

Andrija me je pogledao kao da nemamo izbora i zajedno smo izašli iz učionice iz pratnju pogleda celog odeljenja. Danas smo imali sve časove kod ove profesorke jer predaje i istoriju i matematiku. Tako da nećemo da idemo ni na jedan čas.

Izašla sam iz škole i uputila sam se ka kući.

''Hej, gde idemo?'' Čujem Andrijin glas kako mi se približava i kapiram da ide za mnom.

''Ja sam krenula kući.'' Gledam ga zbunjeno dok prolazi rukom kroz kosu.

''Aha, mislio sam da idemo zajedno negde, kad već ne idemo na časove...''

''Da,da, pa idemo kod mene. Nema nikog kući, možemo da gledamo film, jedemo, igramo igrice...'' opet ka prekidam.

''Ekstra,može!'' Uzvraća mi osmehom od uva do uva, otkrivajući svoje bele zube. Šta je ovom dečku? Zašto mi je prišao? Ne razumem šta hoće od mene.

''Pa, kako si danas?'' Pita me dok pešačimo.

''Dobro sam mogu ti reći. Prija mi ova šetnja.'' Kažem iskreno. Poslednjih nekoliko meseci retko kada sam izlazila iz kuće.

''Možeš da me pozoveš bilo kada, šetaću sa tobom.'' Kaže smireno. I dalje pokušavam da ga pročitam. Je l'on mene muva ili šta?

''Koje su ti namere, Andrija? Zašto si dobar prema meni?'' Stajem i okrećem se ka njemu. Dosta mi je tajni i svega, podseća me na Kristijana.

''Zašto je tebi to toliko čudno? Misliš da je nemoguće da neko bude dobar prema tebi?'' Pita me zbunjeno, u učima mu se vidi malo besa.

''Izvini, nisam htela da te naljutim. Samo nisam navikla.'' Okrećem se i nastavljam da hodam.