Emily

Part 20

''Pogrešno si me razumela,mala. Nisam to mislio, hteo sam da kažem da bi bilo strašno kada bih izgubio prijatelja poput tebe.'' Mršti se.

''Ne razumem, kako smo prijatelji a znamo se samo par sati?'' Pitam ga i okrećem se ka njemu. Prekršam noge i takođe se mrštim.

''Samo želim dobro da te upoznam. Čuo sam dosta o tebi, a i nekako si mi simpatična i drugačija.'' Naslanja se laktovima na kolena i gleda me tako nevino.

''Da...To je i on rekao.''Šapućem jedva čujno ali izgleda da je on čuo.

''Misliš na Kristijana?'' Podiže obrvu.

''Znaš ga?'' Odjednom osećam adrenalin koji mi struji kroz vene.

''Pa ne, ali čitao sam u novinama.'' Kaže saosećajno, kao da se pazi da me nakako ne povredi. Ali prekasno je.

''U redu je, stvarno. Skroz je nebitan. Poenta je da mi svi pričaju da sam drugačija ali niko nije privukao moju pažnju.'' Odbijam da mislim o Kristijanu sada kada sam konačno rešila da zaboravim prošlost.

''Dođi.'' Raširio je ruke i zagrlio me je. Uzvraćam u zagrljaj koji mi je mnogo trebao. Osećam mišiće pod rukama i leptiriće u stomaku.

''Pa, hajde da gledamo.'' Odvajam se od njega i puštam film. Objasnjavam mu ko je ko u filmu s obzirom da nije gledao od početka. Smejemo se, zezamo i ćaskamo, skroz neobavezno. Ne želim da svemu ovome pridajem nekog značaja, jer na kraju svi odu.

Budim se uz glasnu muziku koju prate glasovi iz dnevne sobe. Okrećem se na drugu stranu i prekrivam se ćebetom preko glave kako bi zvukovi bili slabiji. Kako me nervira kad me neko probudi, znači radije ne bih spavala celu noć nego da spavam i da me neko probudi. Užas.

''Stefane!!!!''

Ustajem iz kreveta i navlačim svileni ogrtač. Odlazim do dnevne sobe kako bih ubila Stefana ili koga god. Spotačinjem se na stepenik i nemam snage ruke da pomerim. Taman kad sam očekivala da osetim pod, nečije ruke su me zadržale.

''Smotana kao i uvek.'' Podižem pogled i vidim nasmejanog Stefana. Iza njega stoji Andrea, takođe nasmejana. Izgleda da je jučerašnji razgovor prošao u najboljem redu. Izvlačim se iz Stefanovih ruku, mahnem im rukom i upućujem se ka kuhinji kako bih napravila kafu.

''Šta ima, mala?'' Čujem Stefanove korake iza sebe. ''Vidim, imala si goste juče.'' Podsmeva se.

''Jesam, pa?'' Brusim mu.

''Ništa, samo mi je drago da si stekla bar neko društvo.'' Tapše me po ramenu.

''Aha, pa diler je juče dolazio. Nismo mogli da nađemo boljle mesto da mi preda drogu pa sam ga pozvala kod nas.'' Kažem kao da je to normalno i dodajem mleko u šolju sa kafom.

''Molim? Andrea, je l' čuješ ti ovo?! Emilija, je l' si normalna? Razumem da prolaziš kroz težak period, ali to nije rešenje!'' Stefan viče. Ne mogu da se suzdržim zbog njegove ozbiljne face pa počinjem da se nekontrolisano smejem.

''Jebi se!!'' Udara me po ruci na šta uzvraćam pesnicom u stomak.

''Ne danas, Stefane. Kao da nije dovoljno što si me probudio. Stišajmuziku.'' Prevrćem očima i krećem nazad u sobu da se upristojim malo. 

''Pogrešno si me razumela,mala. Nisam to mislio, hteo sam da kažem da bi bilo strašno kada bih izgubio prijatelja poput tebe.'' Mršti se.

''Ne razumem, kako smo prijatelji a znamo se samo par sati?'' Pitam ga i okrećem se ka njemu. Prekršam noge i takođe se mrštim.

''Samo želim dobro da te upoznam. Čuo sam dosta o tebi, a i nekako si mi simpatična i drugačija.'' Naslanja se laktovima na kolena i gleda me tako nevino.

''Da...To je i on rekao.''Šapućem jedva čujno ali izgleda da je on čuo.

''Misliš na Kristijana?'' Podiže obrvu.

''Znaš ga?'' Odjednom osećam adrenalin koji mi struji kroz vene.

''Pa ne, ali čitao sam u novinama.'' Kaže saosećajno, kao da se pazi da me nakako ne povredi. Ali prekasno je.

''U redu je, stvarno. Skroz je nebitan. Poenta je da mi svi pričaju da sam drugačija ali niko nije privukao moju pažnju.'' Odbijam da mislim o Kristijanu sada kada sam konačno rešila da zaboravim prošlost.

''Dođi.'' Raširio je ruke i zagrlio me je. Uzvraćam u zagrljaj koji mi je mnogo trebao. Osećam mišiće pod rukama i leptiriće u stomaku.

''Pa, hajde da gledamo.'' Odvajam se od njega i puštam film. Objasnjavam mu ko je ko u filmu s obzirom da nije gledao od početka. Smejemo se, zezamo i ćaskamo, skroz neobavezno. Ne želim da svemu ovome pridajem nekog značaja, jer na kraju svi odu.