Sitne pahuljice padale su na tlo promrzlog betona. Hladan vetar činio je da je hladnije nego što zapravo jeste. Momci koji su bili pored njega su se stresali. Ruke je približio usnama duvajući topao vazuh,kako bi ugrejao,kao led hladne ruke. Kestenjastim očima pratio je okruglu loptu koja je stalno menjala pravac. Čas je bila na protivničkoj strani,čas na strani njegovog tima. To ga je nerviralo. Osećao je nesigurnost. Želeo je pobedu. Osetio je kako mu se obrazi lede. Rukama ih je trljao ne bi li ih utoplio. Ko bi rekao da kraj februara može biti ovakav? On sigurno ne bi. Iako je urlao na sav glas,skakutao..telo mu je još uvek bilo hladno. Da ne oseća toliku ljubav prema ovom klubu odavno bi otišao. Primili su gol,odmahinjao je rukama dok su mu žile na vratu poiskakale od dranja. Mogao bi razneti nečiju facu. Tražio je pobedu. Mrzi da gubi. Začuo je zvižduk. Kraj utakmice.
Sada su zvanično poraženi. Igrači su odmah po sudijinom zvižduku krenuli prema tunelu. Čak su se i oni smrzli. Pokupio se i sa ostalima napustio kop. Stajao je ispred Marakane,diveći se još malo,pre nego što ode. Za njega je Rajko Mitić bio najlepši stadion na celom svetu. Kao klinac se u osnovnoj školi uvek svadjao sa društvom oko toga.
"Ideš?" Začuje promukli glas svog dobrog prijatelja,Andreja. Potvrdo mu odgovori provlačeći se kroz nekolicinu ljudi. U toj masi ljudi zakači ramenom nekoga,nije obraćao neku pažnju na ljude oko sebe. Ona se umalo spotakla a on je zastao,pridrživši je.
"Hvala" Nežnim glasom mu se obrati devojka braonkastih pramenova kose koje je sakrivala ispod kape. Susreo se sa njenim toplim plavkastim očima. Uspravio se i nastavio provlačenje i gurkanje ljudi.
