Suze su sada padale. Opraštao se od njega. Bio je to zadnji put da ga vidi. Nije mogao to da gleda. Nije mogao ponovo da preživljava iste stvari.
Stajao je sam,sa strane. Nije se udostojio da priđe njegovim roditeljima i izjavi im saučešće. Nije mogao. Želeo je. Ali nije. Osećao se krivim zato što njega više nema. Verovao je da je sve izmišljena laž od strane drugih ljudi koji su bili ljubomorni na Vanjin učinak. Bio je daleko iznad njih. Znao je kako sa ljudima,kako da ga pokrene i pruži mu motivaciju. Zaista se trudio da nešto nauči Vuka. Želeo je da uspe. U njemu je video itekako jarku želju za tim ali i njegovu upornost. Cenio je provedeno vreme sa njim jer nije bilo uzalud bačeno. Iako je imao samo dvadeset i šest godina, Vanja je prošao mnogo toga u životu i trudio se da bar polovinu svoga iskustva podeli sa njim.
"Primite moje saučešće,žao mi je" Uhvatio je snage i pružio ruku Vanjinom ocu. Čovek mu je slabašno prihvatio ruku i pogledao ga izgubljeno. Do tada nikada nije video toliku tugu u nečijim očima. Suze su se nadzirale dok ih je na licu bilo milion. Tada se Vuk osetio još gore nego do malopre. Pomislio je da je uništio nečiji život. Vanjin otac mu je uzvratio klimanjem glavom,ništa ne odgovorivši.
"Žao mi je,trebao sam da pokušam da mu pomognem. Nisam verovao u ono što pričaju. Kriv sam"
"On je sam kriv za ovo,nastavljao je sa tim. Nije mu bilo pomoći" Teško je izgovorio hrapavim i na ivici suza,glasom.
Vuk se odaljio od njega i vratio se na mesto,gde je do malo pre stajao. Uhvatio se za glavu i izgovorio jedno tiho “Jebemu Vanja” . Suzdržavao se da ne zaplače dok je pored sebe slušao jecaje i uplakane glasove.
Prišao je bliže njegovoj grobnici,kada su se ljudi već razišli,sagnuo se i zgrabio malo suve zemlje. Zatim je bacio,prekstio se i čučnuo tu,pored njega. Glavu je naslonio na ruke skrivajući lice. U mislima mu se pojalvljivao njegov lik. Sećanja su samo nadolazila. Prisećao se. Svega. Njegovih prvih koraka u klubu,njihovog upoznavanja. Vanjinih priča o Hamburgu i Danskoj,koju je toliko želeo da poseti. Njihovih zajedničkih razgovora,vrlo često ozbiljnih,iako Vanja nije bio takav. Pored Vuka se trudio da bude što okrutniji i stroži kako bi naučio kako da se ponaša u ringu. Nije ga ni malo štedeo. Gledao je na njega kao na svog sina,razlika u godinama je neminovna,svega osam godina. Ali Vanja je prosto imao takav osećaj jer je znao kroz šta je Vuk prolazio. Trudio se da mu život učini boljim i da ga razveseli onda kada mu je to bilo najpotrebnije.
Za sve je bio dobar,samo za sebe ne.
Na trenutak je pomislio da je to sve jedan čudan san ali se ubrzo vratio u normalu. Čučao je pored njegovog groba i prepustio se mraku.
Par suza je pokvasilo hrpu suve zemlje i ovlažilo ih.
Zašto život nosi toliko bola u sebi?
Napokon pređeš preko nečega i dočeka te nešto još gore od onoga što nisi mogao ni da zamisliš.
"Dosta si mu pravio društvo" Začuje neki nepoznati glas te skloni ruke sa svog lica. Pridigne se i pogleda u čoveka ispred njega. Sigurno da je imao dva mestra. Telo mu je bilo nekako grubo dok mu je lice bilo milo i totalni kontrast na sve ostalo. Izgledao je sportski. Glas mu je delovao poznato ali je siguran u to da ga do sada nikada nije video. Zapravo,glas ga je pocećao na onaj koji je imao njegov tata. Samo što je ovaj dečko ispred njega delovao kao Vanjino godište i bio je dosta visok.
"Miloš,Moca" Progovori i pruži mu ruku. Vuk je ubrzo uzvrati i izgovori svoje ime.
"Hoćeš na piće? Trebaju nam relaksacije za ovo danas" Crni dečko mu se nasmeši davajući mu potporu i podršku. Vuk klimne glavom,Moca ga potapše po leđima i pokaže putem do njegovog auta.
