Petar Petrović. Dečko veće mišićne mase od mene,ugalj očiju i plavog šorca. Pet pobeda i jedan poraz. Dobar je ali ne i najbolji. Ne plašim se ali mi nije ni svejedno. Samouvereniji je od mene,to se vidi po njegovim stalnim udarcima i dominatnosti. Više se krećem od njega,to i nije za neku pohvalu. Gubim energiju,uz to dobijam i šanse da ne budem nokautiran.
Gledam u sat,zvonce se napokon oglašava.
"Nastavi da se krećeš i približavaj mu se više. Udarac na dole pa dupli aperkat"
Četvrta je runda i dobio ju je,kao i prethodne tri. Svestan sam da ovako nastavim i ne poslušam Vanju,gubim zasigurno.
Zvono za početak pete runde. Vanja me potapše po ledjima i ja se odaljim od svog crvenog ugla. Odmah krene da ispaljiva paljbu udaraca po meni,na šta gard podignem visoko a on me sabije uz konce. Udarao je tačno po vilici,spuštenog garda. Skupim snage i iskoristim trenutak te ga udarim u nezaštićeni stomak. Zatetura se a ja dobijem na slobodi. Podignem visoko gard i izbegavam njegove ljutite udarce. Zvono.
"Samo tako nastavi možeš ti,to!"
Ove reči naterale su u meni da probude davno nemilosrdnu živujku. Nedostajao mi je ovaj osećaj zadavanja udaraca od kojih se žrtva ispred mene grči i opire. Osećaj je vraški. Tera mi da nikada ne stanem.
Deseta runda,garantovano moja. Nije mi ni prilazio tako da sam morao da se mučim dugačkim levim arpektima.
Jedanajstu je počeo sa udarcima. Povratio je energiju. Poprimio sam dobrih udaraca te mi je pri poslednjem pukla arkada. Vanja mi je to ispirao i samo ćutao. Nisam ništa pitao,niti je on išta govorio. Ne znam kako ide to sa bodovima ali mislim da gubim. Treba mi vazduha.
"Nisam spreman za ovo"
Rekao sam svoju trenutnu misao na šta me je Vanja pogledao,odmakao se i stavio ruku na rame. I dalje sam se borio sa vazduhom sa kojim sam bio u nedostatku.
"Sad ili nikad"
Zar je to stvarno sve što će reći?
"Daj Vanja,budi jasniji"
"Nokaut"
Klimnem glavom potvrdivajući da sam ga razumeo. Petar mi se smešio u svom uglu. Zar nije umoran?
Začuje se bong. Već u prvih par sekundi sam primao udarce u stomak. Zatvorio sam oči i mislio sam da je to kraj. Ne mogu više.
“Stavi ruke u gard i stisni šake" Izgovori obavijajući mi ruke bandažerima. A nije mi ni jasno šta očekuje od mene. Treniram dugo ali takodje se toliko nisam borio,a stavlja me u ringu.
"Ti si skrenuo sa svog uma. Raskidaće ga!"
"Ne brini se"
Nastavljao je svoje hrabrenje muškarca srednjih godina,navodno je on taj koji je uložio novac na mene. Vanja ga je nagovorio a ovaj se sad nervira jer ja nisam ono što je očekivao.
"Ne zna ni bandažere da stavi.."
Primeti da mi Vanja obavija i steže ruke bandažerima,ne dizući pogled sa onoga što radi. Gleda u njega sav iznerviran i izbačen iz takta. Frkne te zalupi vratima. Vanja konačno skloni ruke sa nameštenim bandažerima te ustane. Propratim svaki njegov pokret još uvek sedeći prikovan za klupu. Iz torbe izvadi komad odeće koji proizvodi neku buku.
"Drži" Levom rukom mi pruži neki raznobojni šorc,prepleten svetlim i tamnim bojama. Pogledam u njega a on mi klimne glavom. Uzmem ga iz njegove šake i navučem na sebe.
"Ajde,mali. Možeš ti to!" Udari me par puta po ledjima onaj sredovečni nepoverljivi čovek a ja ga blago pogledam.
"Nisam mutav znaš?" Izgovorim a Vanja mi doda rukavice.
