"Vuče?"
"Mhm"
Izgovorim neodvajajući se od telefona. Počinjem da se ponašam kao Uglješa. Šta uradi on od mene?
"Moramo da pričamo"
"Reci"
"Spusti telefon"
Nevoljno je poslušam i ostavim se razmenjivanju poruka sa Srnom. Dogovarali smo se kada ćemo se videti
"Udaću se"
"Hoćeš li mi reći nešto što ne znam ili nabrajamo tvoje najveće greške?"
"Nemoj da si bezobrazan,znaš da radim to za sve nas"
"Naravno.." Promrljam.
"Planirali smo da početkom juna počnemo da živimo sa njim,napravićemo malo venčanje,samo za najbliže"
"Planirali?" Podignem obrvu gledajući nejasno ka njoj.
Ja sve zadnji saznajem.
"Da"
"Nastavite slobodno da planirate bez mene kao i do sada" Ironično joj dodam na šta me ona brižljivo pogleda.
"Zašto si takav?"
"Jel možeš da nastaviš planiranje svog budućeg života bez mene?"
"Gde ćeš ti onda?"
"Ovde,kao i do sada. Ja se ne odričem svog oca za šaku evra"
"Niko se ne odriče Aleksandra"
"Čoveče,pusti me. Radite šta god hoćete,već sam to objasnio njemu" Nerviram se i pokazujem rukom na mesto gde on obično sedi.
"Ti si moje dete,ne njegovo"
"Onda ti trebaš da me razumeš"
"Ja ti nisam ti"
Ponovo počinje sa tim.
"Važi se Olivera" Ustanem sa stolice i zaputim se ka hodniku.
"Gde ćeš ponovo?" Okrene se za mnom.
"U svet" Odgovorim dok sam se penjao na stepenice i razmišljao o udobnosti kreveta.
...
"Ne mogu da spavam" Naglas pročitam poruku koju sam upravo primio. Prevrćem se po krevetu od kada sam legao a san nikako da dođe. Izgleda da smo u istoj situaciji.
Pritisnem zeleni taster i njen glas začujem istog trena.
"Hoću na kej"
"Hajdemo onda"
Odgovorim prvo što mi padne na pamet. Već dugo nisam bio tamo.
"Ali kako.."
"Znaš li da dođeš do tamo?"
"Ne baš od stana.."
"Uzmi taksi,vidimo se za dvadeset minuta"
Spustim slušalicu te sklonim pokrivač sa sebe,lagano se pridignem i ustanem iz kreveta.
...
Bio je to previše mali grad za njih. .
Potpuno praznu plažu obasjavao je samo mlad mesec. Padao je na mirni Dunav i tako se presijavao na njemu.
Nebo je bilo puno zvezda a noć sveža i hladnjkava.
