Kažu "Ono što te ne ubije,ostavi ožiljke" , da su samo ožiljci ostali iza nje,sve bi bilo mnogo lakše. Umesto samo toga,iza sebe je ostavila - potpuno rasulo,uništenje. Nije ona kriva što sam je toliko voleo.
Čini mi se da sam pogrešio,ipak je bila obična. Zašto onda običnost boli tako vražije?
...
Zvono telefona mi odzvanja u glavi ali mislim da je sve u snu. Ipak odlučim da ga uzmem,vučem ga sa punjača i napokon ga zgrabim. Svetlost telefona natera me da čkiljim,stvarno me zove neko. I to ne bilo ko. Moj brbljavi prijatelj. Uglješa. Privučem zeleni taster i krećem da ga napušavam.
"Jebote Uglješa jesi ti normalan? Ako si se opet napio i nesmeš da ideš kući, neću doći po tebe.." Moj promukli glasić prekine neki nežni,ženski. Zaustavim se u sekundi i pogledam ime na ekranu,stvarno stoji Uglješino ime. Mora da je neka greška,pa šta li je sad uradio?
"Nije Uglješa,ovde Zemunska bolnica ,Uglješa je doživeo saobraćajnu nesreću oko ponoći. Pozvali smo Vas jer ste Vi najviše na njegovoj listi poziva,ako bi mogli da kontaktirate njegovu porodicu"
Telefon mi klizi iz ruke i pada na krevet.
Da li je moguće? Da li je život jebeno moguć? Pitam se ko režira ovu tragediju od mog života?
Nem sam. Nem sam na ovo. Nem sam na život. Ako se ovo život može i nazvati.
Zar je moguće da ću i njega da izgubim? Da izgubim onakvo nemirno dete? Dete čistog srca i ponekih ispada. Jednu veliku pričalicu. Jednog makroa o izjavljivanju gluposti.
Ne mogu da verujem.
Ne verujem niušta više.
Ako mi ga oduzme,više nikada neću verovati u njega. On je dete neiskvarene duše.
Moram u bolnicu,moram kod njega. Bacam popernjak,ustajem sa kreveta,grabim telefon,trčim niz stepenice,obuvam patike i istrčavam napolje.
Uhvatim se glavnog puta na kom nije bilo automobila jer je jedan sat ujutru. Dolazim do raskrsnice i ne znam kuda treba da idem. Pogubim se i zurim u puteve kao da sam ovde prvi put. Sve mi deluje nepoznato. Šta mi se dešava?
Otključavam telefon i pozivam taksjski broj koji sam jedini imao,čovek mi se javlja i ja mu govorim gde se nalazim.
Pojavljulje se uskoro i ja upadam na suvozačevo mesto.
"Kuda?" Upita me dok mu ja sav zadihan odgovatam.
"Bolnica , požuri!"
"Šta je bilo,postao si tata?" Ozari mu se lice a meni tek bude nejasnije.
"Kakav tata,jel ti izgledam tako? Drug mi je imao saobraćajku,moram što pre da stignem" Još uvek promuklim glasom mu objašnjavam dok se on uozbilji. Samo njemu u ovakvom trenutku može da padne na pamet da sa postao otac.
"Sav si izgubljen,ja mislio od sreće. Sve će biti okej,uzmi žvake" Vadi žvake iz dzepa i dodaje mi ih. Kao da će me one smiriti.
"Neću da se odviknem od cigara nego da što pre stignem!"
"Dobro,dobro nemoj da vičeš,stižemo. Kao da si ti doktor pa toliko žuriš.." Iskomentarisao je dok sam ja gledao u put,semafore i vreme koje je išlo brže nego ikad.
Najzad staje paleći sva četiri žmigavca,a ja tad shvatam da nisam poneo pare.
"Milane.." Progovaram ali me on zaseče.
