"Izvini Uglješa,ali ja neću da te učim ničemu ako nećeš da mi kažeš zašto to zahtevaš od mene"
Spustim ruke i udaljim se od njega. Nema šanse. Ko zna šta može da uradi. Posle da ja budem kriv ako nekog prebije.
"Rećiću Srni za meč ako mi ne pomogneš!" Uzvikne mi a ja se cinično nasmešim.
"Stvarno?" Uznemireno izustim "Nisko si pao" Gledam ga par trenutaka te koračam ka izlazu. U šta li se on to pretvorio?
"Gde ćeš?!" Dobaci mi a ja zastanem hvatajući bravu.
"Laku noć" Povučem bravu i ostavim ga daleko iza sebe.
...
Pružim ruku i uzmem telefon sa stočića. Srna.
"Dobro jutro" Izgovorim svojim promuklim,jutarnjim glasom istezajući se po krevetu.
"Jutro" Začujem nežni glasić sa druge strane. "Kako smo spavali?"
"Fino" Kratko odgovorim.
"Fino?"
"Bilo bi lepše da si bila pored mene" Čujem je kako se smeje. Bar da je ovde.
"Budi zadovoljan onim što imaš"
"Upravu si ali ne mogu večno tako"
"Zvala sam te da te pitam.." Zaćuti. "Da li bi hteo da ideš sa mnom na koncert klasične muzike,večeras?"
Nesigurno završi a ja ne znam šta da joj odgovorim. Ne znam ništa o klasičnoj muzici,niti sam ikada to slušao. A nisam ni znao da ona to sluša.
"Znaš da ja to ne slušam?" Upitam jer nisam shvatio zašto me je uopšte pitala. Ovih dana svi nešto traže od mene. Nepodnošljivo.
"Zbog mene?"
"Zbog tebe"
"Hvala"
"Dužna si mi uslugu. Odoh da operem zube. Samo mi pošalji vreme i gde da te čekam"
"Važi,budi mi lep danas"
"Hoću"
Podignem roletne dnevne sobe. Sunčeva svetlost me natera da zatvorim oči. Čekaj kako sunce? Zar nije jutro? Pogledam u sat na telefonu. Deset.
Ulećem u kupatilo. Brzinski perem zube i stiskam tu četkicu kao da mi život zavisi od toga. Umivam se i ispiram zube. Trčim na sprat. Otvaram orman. Šta obući?
“Jaoj,kao da je bitno” Sam sebi odgovorim. Svučem majicu te je zamenim starom Zvezdinom,koju mi je Andrej kupio davno. Navlačim sličnu crnu trenerku. Uzimam torbu. Silazim dole. Obuvam patike. Pertle samo ubacim u patiku. Nemam vremena za to. Lupam vratima.
Trčim do autobuske stanice. Ne znam ni kada bus imam. Trebalo bi na svakih deset minuta. Stižem na stanicu a bus taman stiže. Bar me nešto danas hoće. Upadam kao šerif na šta me neke babe i dede pogledaju. Uhvatim se za šipku. Tri stanice. Dve. Jedna.
Zaustavlja se a ja brzinski izlazim. Pretrčavam na zamišljenom prelazu. Neki matori je seo na tu trubu. Možda bih mu i pokazao srednji prst da ne žurim na čas.
Ulazim u školu. Stani,koji je ovo čas. Gledam u okrugli školski sat. Deset i trideset. Treći. Srpski bi trebalo da je treći. Trčim stepenicama do gore,ima par ljudi na hodnicima. Profesorka ne zaključava učionicu,tako da mogu da odahnem. Ispred učionice zateknem Predraga i tu još par iz razreda. Prodjem pored njega i udjem unutra. Sedim sa Uglješom. Ne. Smaraće me ceo čas za ono sinoć. Nema šanse da ga naučim da se tuče.
