Razlog da zaboravim

Prolog

Aleksa Krsmanović

Bio sam mlad. Bio sam glup, ali tada sam uživao u tome. Kajem se što sam stavio karijeru ispred porodice, ali uživao sam u tome da budem slavan. Devojke su me obožavale, ali sve je to nestalo.

Bio sam niko i ništa kada sam se doselio u Beč. Počeo sam od nule. Stanovao sam kod nekih rođaka koje nisam ni znao. A onda sam se proslavio. Žene me vole. Imam šta poželim, kuću kakvu želim. Imam sve, ali nemam nju.

Zamišljam je ponekad kako me čeka posle treninga ili utakmice, sa osmehom kakav samo ona ima i onim toplim pogledom na koji nisam bio imun. Da me čeka sa našom decom, ali ni njih više nema.

Ona je srećna sada. Ima muža, ima decu sa njim. Ali mi je podarila sina koji me mrzi. Bio sam mlad i glup i uprskao.

Sećam se svih divnih trenutaka koje sam proveo sa njom. Bila je moja devojčica. Bila mi je prijatelj. Devojka. Zamišljao sam je u to vreme kako stoji pored mene i podržava me u svemu. Podržavala me je u početku, dok je nisam ostavio jer mi je karijera bila bitnija od žene koju volim. I nju sam izgubio.

Mom sinu sam bio uzor, ali i njega sam izneverio.

Sećam se trenutka kada sam ih sreo nakon osam godina. Ona je bila lepša nego ikada, a mali je tako ličio na mene. Od prve sekunde sam znao da je moj sin.

Oprostila mi je sve. I opet sam je izneverio.

Prošlo je pet godina od tad.

Ja sam Aleksa Krsmanović, bivši fudbaler, ljubavnik i prijatelj. Njen prijatelj. Sada sam trener. Trener koji je izgubio sve.

Kada sam prvi put odlazio od nje, obećao sam joj da ću se vratiti po nju. Ali se nisam vratio. Kada sam se vratio, ona je već bila zauzeta. A mom sinu, njen verenik je postao otac. Otišao sam. Pobegao sam kao poslednja pička umesto da se borim za nju. Ali ona je došla po mene. Oboje su došli.

To vreme provedeno sa njima, bilo je nešto što nikada neću zaboraviti. Bio je to najsrećniji period mog života.

Ali uprskao sam. Opet sam je ostavio. Ostavio sam ih oboje. Kao i prošlog puta, ostavio sam to dvoje divnih ljudi. Ironično, ali i prvi put kada sam odlazio, isto ih je bilo dvoje. Moj sin i moja žena.

Vratio sam se ponovo. Ali, odjebala me je iz svog života. Oboje su me odjebali. Mali Andrej, tada više nije bio mali, a ona više nije bila ona devojčica. Tada je drugog muškarca gledala onim očima kojima je gledala mene.

Izgubio sam i karijeru. Doživeo sam saobraćajnu nesreću i zabranjeno mi je da igram fudbal. Tada sam mislio da mogu da joj se vratim, ali prevario sam se. Izgubio sam sve.

Pogledao sam još jednom u sliku njih dvoje. Sećam se kada sam je uslikao. Bili smo na nekom izletu. Andrej je bio presrećan. Poljubio sam prvo nju, a zatim i svog sina, a onda vratio sliku u džep pantalona i krenuo da obiđem momke.

Njih dvoje su mi kao neka amajlija. Dok sam igrao fudbal, svaki put kada bi pogledao u njenu sliku i pobedili bismo. Mada su postojali slučajevi kada smo gubili utakmice, nije bilo utakmice na kojoj nisam dao gol. I sve dok su oni dvoje sa mnom, znam da sam dobro i znam da će biti dobro.

Ja sam Aleksa Krsmanović, koji je uz mnogo truda postao ovo što sam danas, ali sam preko noći izgubio sve i kajem se zbog toga.

-------------------------------------

Sećate se Alekse? Muškarca koji je Andrei slomio srce? Ovo je priča o njemu. Razmišljam već neko vreme i odlučila sam da mu dam još jednu šansu da se promeni.

Nastavci neće ići redovno, bilo bi čudno i da idu, obzirom da zabušavam. Pošto situacija ide malo na bolje, bar su tako javili, pretpostavljam da će uskoro krenuti ispitni rok, kao i kolokvijumski i moram da se pripremam. Truduću se da objavljujem najmanje dva nastavka nedeljno.

Sa pričom krećem kada završim sa "Suđen", to je uskoro. Nadam se da će vam se svideti. Uživajte.

Čuvajte se i ostanite kod kuće.