Sudbinski mač

22. deo

Marina

Od kako sam se vratila od Dine, kao da sam ponovo pri sebi, osećam se tako živo, puna sam energije.
Ovo što se događa Dini je stvarno grozno, nije zaslužila tako nešto uopšte nije. Bože, i dalje ne mogu da poverujem da se ovo događa! Moja prijateljica prolazi kroz ovo, ovo se stvarno dešava! Nadajmo se da će vreme poboljšati stvari, ako ništa drugo ne uspe.

Da je to barem bila jedina stvar o kojoj sam razmišljala... Nažalost, razne stvari su mi se motale po glavi. Porodica, prijatelji, odnosno lakše rečeno, moji najbliži, a potom se smenilo na školu, uspeh koji postižem tamo, sve je to glupo. Procenjuju nas pomoću ocena, ocene ništa ne pokazuju, to su samo cifre, tupave cifre. Nekome zaista ne idu određeni predmeti, ali to ne znači da je glup, prosto ne može da nauči, ne ide mu i to je to. Ocene su bezvredne ako u životu ne umeš da se snađeš.
Postoje neke stvari koje nas škole neće naučiti, već život, život nas uči vrednim lekcijama.

Ali ono što ne najviše plaši jeste...

Trgnem se iz misli, začuvši otvaranje vrata, sigurno je tata. Ustanem sa ugaone i došetam do vratiju, bila sam u pravu, on je.

-"I kako ti je prošao dan?"

Upitam ga dok promatram njegove crte lica. Svuče kaput, ostavi ga po strani, pa usmeri pogled na mene.

-"Kasno je, zašto nisi u krevetu?"

Upita me dok se blago smeši.

-"Ne spava mi se, ne još. Jesi li umoran?"

Približi mi se u par koraka i otisne nežan poljubac u teme moje kose.

-"Više ne. Želiš li da sedimo u dnevnom boravku, ako već ne možeš spavati, ili je to previše dosadno?"

Začuo se njegov prigušen smeh. Odmahnem glavom levo-desno, pa se i sama osmehnem.

-"Eh, tata, šta će sve tebi pasti na pamet. Naravno da želim, zašto ne bih."

Klimne glavom potvrdno, dok osmeh i dalje sija na njegovom licu. Uhvatim ga pod ruku i krenem prema ugaonoj garnituri.

-"Nego, nisi mi odgovorio kako ti je prošao dan."

Podsetim ga nakon što se smestimo na udobnom nameštaju.

-"Sasvim dobro. Radili smo već par meseci na jednom projektu, danas smo ustanovili da je uspešan, tako da nastavljamo dalje sa tim."

Čuvši njegov odgovor, sreća je zaigrala u meni. Zaista sam srećna što je sve dobro.

-"A kakav je to projekat, ako mogu znati?"

Zainteresovano ga upitam.

-"Reč je o vinarijama, otvorićemo vinarije širom Evrope."

Klimem glavom i promrmljam jedno "mhm".

-"Tata?"

Upitam ga tihim tonom, dok sam naslonjena na njegovo rame.

-"Molim?"

Odgovori mi isto tako tihim, umirujućim tonom.

-"Možeš li mi pričati o mami, molim te?"

Uspravim se i pogledam ga molećlivim pogledom. Kao odgovor, on klimne glavom i osmehne se na neki poseban način.

-"Naravno, da mogu. Da li postoji nešto posebno što bi htela čuti?"

Na trenutak se zamislim, ali ubrzo odgovorim na postavljeno pitanje.

-"Pričaj mi o vašoj ljubavi."

Glas mi zadrhti izgovarajući tu rečenicu, i dalje sam osetljiva na tu temu. Pre nego što počne, uzne jedan duboki udah.

-"Tvoja majka je bila posebna, tako ljubazna, šarmantna, prosto savršena. Čim bi je ugledao, uputila bi ti taj njen, topao osmeh. Zračila je tom nekom pozitivnom energijom, to je takođe privlačilo ljude. Znaš, kada sam ugledao tvoju majku, bio sam očaran njenom lepotom, a kasnije i njom kao osobom."

Dok ge govorio o njoj, glas mu je bio tanan kao svila, iz očiju mu je zračio blistav sjaj, a osmeh mu se nije skidao s lica.

-"Bila je tako srećna i uzbuđena dok te je nosila u utrobi, željno je isčekivala da dođeš na svet, baš kao i ja. Svakog dana je govorila kako će te milovati, pričati ti najlepše bajke, naučiti te raznim stvarima. Oboje smo samo čekali da te uzmemo u ruke."

Tečnost se skupljala u mojim očima slušavši ga. Uzdahne, pa me obgrli i ostavi još jedan poljubac u mojoj kosi. Naslonim se na njega i obgrlim nazad, ovo mu teško pada, jasno se može čuti u njegovog glasu.

-"Žao mi je što nije ovde sa nama, da vidi u kakvu je devojku izrasla naša malena devojčica."

Njegove reči su bile ta zadnja kap koja je falila da se u potpunosti rasplačem. Suze su klizile niz moje obraze kao kišne kapi na najvem nevremenu, i tako utapale njegovo odelo. Imala sam želju da progovorim, da kažem nešto, ali nisam mogla, suze i drhtav glas mi nisu dozvoljavali.
Prelazio je rukom preko mojih leđa u pokušaju da me smiri, zna da ako kaže da prestanem sa plakanjem, to neće uspeti.

. . .

-"Volela bih da u budućnosti sretnem nekog i da naša ljubav bude poput vaše. Zaista mi nedostaje."

Tiho izgovorim gledajući kroz stakleni zid, boje su se prelilvale, pravile su svoje remek-delo.

-"Pronaći ćeš ti nekog, bićete srećni jedno pored drugog, siguran sam."

Zastane na par trenutaka, uzimajući pauzu, te nastavi sa pričom.

-"I meni puno nedostaje, ne prođe dan, a da ne pomislim na nju."

Napravi malu pauzu, pa nastavi dalje sa govorom.

-"Sada bi zaista trebalo da krenemo na spavanje, i suviše je kasno."

Nakon njegovih reči ustanemo iz polu-ležećeg položaja.

-"Laku noć, jedina."

Poželi mi laku noć, zagli me i poljubi u teme.

-"Laku noć."

Uzratim mu, te svako krene prema svojoj sobi, u svoju toplu postelju.