Sudbinski mač

19. deo

Po završetku časova, pozvala sam Dinu. Nisam uspela da je dobijem iz prvog pokušaja, ali zato iz drugog jesam.

-"Halo?"

Začuo se njen promukao glasić, tako neujednačen.

-"Dina? Hvala Bogu, dobila sam te! Kako si?"

Iste sekunde je obaspem svojim pitanjima. Glas mi je bio tako nežan, pažljiv, kao da sam imala strah da, ako povišim glas i za malenu trunčicu, povrediću je.

-"Osrednje sam, priznajem. Glasa jedva da imam. Takođe..."

Ne dopustim joj da završi svoju izjavu, prekinem je.

-"Ššš... Čuvaj glas. Gde li mi je samo bila pamet? Mark i ja ćemo ti doći u posetu kasnije. Lepo nam ti odmaraj do tada. Vidimo se!"

Prekinem poziv pa prebacim pogled na smeđokosog momka pomalo tužnim pogledom.

-"Ozdraviće ona. To je naša Dina, ne može joj niko ništa."

Nakon što izgovori sve te reči osmehne se i položi svoju mišićavu ruku na moje rame. Osetim peckanje u očima. U pokušaju da sakrijem suzne oči, spustim glavu gledajući u tlo. Nadala sam se da moj najbolji prijatelj to neće primetiti, ali bezuslovno. Pomoću jednog prsta podigao mi je glavu i kao dodatak se još sagnuo, tako da me može pogledati pravo u lice. Gledala sam u svim smerovima, samo ne u njega, bežala sam od pogleda njegovog.

-"Hej?"

Obrati mi se nežnim tonom, baš nalik mom pre par trenutaka.

-"Marina, pogledaj me."

Uhvati me za ramena i dalje pomno gledajući u mene.

-"Tebi suze naviru!"

Poviče i u tom trenutku se najzad susretnem sa njegovim pogledom. Slana tečnost se prevali i sklize dalje niz moje obraze. Hladan vazduh iritirao je moje, već mokre, obraze.

-"Polako, sve je u redu."

Zagrli me onako istinski dok mi na uvo šapuće da je sve u redu. Šta mi se zaboga dešava?

-"Jesi li u redu sada?"

Upita me nakon par minuta tihog, ali bolnog plakanja. Duša me je bolela, raspadajući se na deliće.

-"Da, da, dobro sam."

Odgovorim mu na šta se on blago namršti.

-"Sigurno? Želim da budem u potpunosti siguran."

Ponovno me upita brižno me gledajući.

-"Sigurno, u potpunosti!"

Povičem posle čega se blago osmehnem.

-"U redu, drago mi ja da je tako."

Uputi mi jedan topao osmeh.

-"Nego, da krenemo mi kući sada."

Objavim, a Mark se složi klimnuvši glavom. Tako da smo krenuli nazad putem prema svojim domovima. Srećna sam što se ovaj radni dan najzad završio. Zaista je bilo naporno.

-"Hoćeš možda kod mene?"

Upitam ga te ga pogledam.

-"Ipak ne, idem kući da ostavim ranac i obavim par obaveza."

Završivši sa svojom izjavom, blago se osmehne. Klimnem glavom, pa i sama učinim isto, osmehnem se blago.

-"U redu. Kada završiš sa obavezama, javi mi doći ću do tebe i onda ćemo zajedno da nastavimo do Dine."

Otkopčam džepove i ubacim prohladnele ruke u isti. Potvrdno klimne glavom te promenimo temu.

. . .

Popnem se uz zadnji stepenik, došetam do odgovarajućih vrata te pozvonim na ista. Nakon par trenutaka, vrata se otvore i susretnem se sa svojim prijateljem.

-"Hej!"

Povičem veselim tonom, osmehne mi se pakazujući red belih bisera.

-"Hoćeš da uđeš ili da odmah krenemo?"

Upita me gledajući me pravo u oči. Nije mi trebalo dugo da odgovorim na njegovo pitanje, tako da smo brzo rešili šta ćemo.

-"Bolje da krenemo, Dina nas očekuje."

Klimne glavom, okrene se na stranu uzme jaknu pa je navuče i izađe iz stana.

-"Idemo?"

Upita me nakon što zaključa vrata. Klimnem potvrdno glavom u znak  odgovora, pa polako krenemo prema lokaciji Dininog doma.