Sudbinski mač

9. deo

-"Ovo je divno! Mnogo vam hvala što ste me doveli ovde!"

Vratim se nazad kod njih te im se obratim.

-"Nema na čemu!"

Oboje srećno poviču. Ovo mi je falilo i više nego što sam htela da priznam! Ne mogu da verujem, da nije bilo ovo dvoje divnih ljudi, ne bih se ni setila kako je dobar osećaj dok kliziš po besprekornom ledu!

-"Idemo svi zajedno!"

Poviknem te im pružim ruke. Istog trena ih prihvate, pa lagano krenemo da klizamo držeći se čvrsto za ruke. Nije mi bilo bitno koliko smo krugova već obišli, niti koliko smo dugo ovde, sve sam zamemarila i fokurisala se na ono što se upravo sada dešava.

. . .

Klizali smo, ali iznenada, sasvim neočekivano, Dina je pala i dotakla led svojom pozadinom. Smeđokosi momak i ja smo iztog časa počeli da se kikoćemo.

-"Ne smejte mi se, nego mi pomozite da ustanem!"

Durila se ona dok smo se mi i dalje smejali. Obuzdam nekako smeh te se obratim Marku.

-"Hajde da joj pomognemo."

Završim rečenicu te se blago osmehnem. Klimne glavom te pružimo ruke plavokosoj devojcija koja je samo čekala na našu pomoć.

-"Najzad!"

Poviče ona. Uhvatimo je za ruke i umesto da je mi povučemo, ona povuče nas, tako da i mi završimo na ledu.

-"Ti..."

Započne Mark.

-"Lukava si!"

Dopunim ga. Pogledamo se međusobno te prasnemo u gromoglasan smeh.

-"Sada nisam jedina koja sedi na ovom hladnom ledu!"

Jedva uspe da završi rečenicu pored glasnog smeha. Privukli smo pažnju malom broju ljudi, ali nismo marili za to.

-"A da mi ustane sa ovog leda?"

Izjavi Mark te se svo troje nasmejemo. Polako smo ustali sa hladne površine, pa nastavili lagano da kližemo.

Nakon određenog vremena odlučili smo da krenemo nazad. Budući da je već bilo kasno nazvali smo taksi da nas odvede svojim kućama.

-"Bio je ovo jedan veoma divan dan!"

Izjavim dok čekamo taksi. Ovaj dan će mi ostati urezan u pamćenju, sa sigurnošću znam to.

-"Hvala vam!"

Blistav osmeh ocrtao se na mom licu, a zatim i na njohovim licima.

-"Zahvalila si se jedno milion puta do sada! Mislim da je to stvarno dosta."

Reče moj plavooki prijatelj, a draga moja plavušica se složila.

-"Slažem se. Ne treba više da se zahvaljuješ, samo smo učinili ono što dolikuje."

Završivši sa pričanjem, slatko se nasmejala.

Nakon par trenutaka ispred nas se stvorio žuti automobil, taksi. Otvorili smo zadnja vrata i smestili se u vozilu. Rekli smo vozaču adresu Markovog stana, budući da je on najbliži.

-"Ne znam za vas, ali ja sam umorna."

Izjavila je Dina sklopivši oči. Klimnem glavom te odgovorim potvrdno.

-"Takođe."

I Mark se takođe složi sa nama.

-"Slažem se sa vama."

Bili smo toliko umorni, da smo jedva imali snage da govorimo.

-"Vidimo se, laku noć!"

Obrati nam se Mark pre nego što izađe iz auta.

-"Vidimo se, laku noć!"

Obadve skupimo snage te mu odgovorimo. Samo par ulica dalje nalazio se Dinin stan.
Samo par minuta nakon što je Mark izašao, izašla je i Dina. Pozdravila sam se i sa njom, te smo nastavili do mog doma, najzad!

Mišljenje?