Sudbinski mač

8. deo

Izađemo iz lifta te najzad napustimo visku građevinu. Napolju je bilo hladno, kao i uvek, ništa novo.

-"Nego, možete li mi dati barem mali nagoveštaj o mestu gde idemo?"

Upitam ih dok ih gledam što slađim pogledom. Odmahnu glavom te se osmehnu.

-"Ne, ni nagoveštaj nećeš dobiti. Ovo je iznenađenje, ne želimo da ga upropastimo, zar ne?"

Izjavi Mark. Prevrnem očima te nastavim da idem zajedno sa svoja dva najbolja prijatelja.

. . .

-"Jesmo li blizu?"

Upitam znatiželjno. Stvarno nemam predstave gde idemo. Ima toliko mesta gde bismo mogli da idemo, da je teško da ću pogoditi.

-"Draga moja Marina, i Bogu Ocu si dojadila sa tim tvojim pitanjem."

Kaže Dina smoreno, dok Mark pokušava da sakrije svoj osmeh. I meni samoj se pojavi osmeh na licu, ali brzo se uozbiljim.

-"Ja samo želim da znam da li smo blizu, to je sve."

Kažem nevinim glasom te podignem ruke u vazduh na par sekundi.
Nakon par trenutaka, mrak se pojavio pred mojim očima. Neko od ono dvoje mi je navukao kapu na oči.

-"Šta kog đavola?"

Upitam i krenem da vratim nazad kapu, ali ne zaustave.

-"Ne, ne, ne. Blizu smo, tako da ne smeš da gledaš!"

Priprete mi oni. Čuvši to, napetost, kao i nestrpljivost su počele da rastu unutar mene. Ne mogu da dočekam da vidim gde su me to doveli.

-"Pazi, polako samo."

Kaže Mark.

-"Drži se za mene."

Reče Dina i obavije moju ruku oko svoje mišice.

-"Jesmo li tu?"

Upitam na izici do potpune nestrljivosti.

-"I sada možeš da vratiš nazad kapu!"

Poviču oni. Radosno sklonim kapu sa očiju i ostanem u blagom šoku.

-"Ja... ne verujem da smo došli ovde!"

Gledala sam zadivljeno oko sebe. Čvrst led svetlucao je pod ukrašenim svetiljkama klizališta. Razni uzrasti dece, ali i odrasli su se veselili na ledu.

-"Hajde idemo da uzmemo klizaljke!"

Veselo reče Dina te me povuče sa sobom. Uzevši klizaljke, seli smo na klupicu i prezuli se iz toplih čizama u klizaljke.

I ponovo sam stala na led. Posle toliko dugog vremena opet sam ovde. Nisam bila najstabilnija, Mark i Dina su me pridržavali dok nisam mogla sama da se održavam na nogama. Bila sam sigurna, spremna sam za ovo! Počela sam da kližem, obrnula sam čitav krug, čak sam bila ispred ono dvoje. Smešila sam se blistavo, dok sam se prisećala koliko u stvari volim klizanje po blistavom ledu. Okrenula sam se i pogledala iza sebe. I oni su se smešili, znali su koliku ljubav gajim prema ovome.

-"Želim da uradim par pirueta. Mislim da mogu to."

Zastanem i saopštim im svoju nameru. Prvo me pogledaju zabrinuto, ali ubrzo ta zabrinutost nestane.

-"Ako si toliko sigurna, u redu onda."

Izjavi Dina, a Mark klimne glavom. Uputim im topao osmeh te nastavim na idem napred. U redu je, mogu ja ovo. Udahnem duboko i krenem da pravim davno naučene pokrete. Uspevam, stvarno mogu da uradim ovo! Moja sreća je bila neopisiva!

-"Bravo, Marina!"

Čuli su se njihovi uzvici podrške. Osmehnem se te počnem da pravim druge, skoro pa zaboravljene poteze. Razmišljala sam samo o ovom trenutku, ujedno sam i uživala. Mlađa ja bi sigurno bila ponosna.

Mišljenje?