Sudbinski mač

1. deo

Tata i deda najzad ulaze u prostoriju. Pozdravlja se sa babom i pruža joj elegantnu kesicu u kojoj se nalazi njen omiljeni čaj, zeleni čaj. Baba se zahvaljuje, pa tata daje dedi flašu vodke.

-"Ana, sipaj nam vodku, da vidimo kakva je!"

Veselo poviknu deda, dok pruža babi flašu. Baba ne voli da deda puno pije, tako da mu dozvoljava samo jednu čašu. Ona prihvati flašu i pripreti mu prstom.

-"Samo jednu čašu, Ivane!"

Osmehne se deda, te se okrene ka nama i namigne nam. Kada ona nije u prostoriji, krišom uzme gutljaj-dva, ni kapi više.

-"Samo jednu čašu, draga."

Smestimo se svi za sto i prvo što uradimo, nazdravimo. Baba i ja podignemo naše šolje čaja, a deda i tata svoje čaše sa vodkom.

-"Za naše zdravlje!"

Radosno povikne deda i svi se pokucamo te otpijemo gutljaj svog pića.

-"Hajde sada, poslužite se. Za koga sam spremala, ako ne za vas?"

Kaže baba te svi počnemo da se služimo. Sipala sam od svega po malo, jer bakina kuhinja ne može da se poredi ni sa čim! Uzmem zalogaj mesa i izustim jedno "mmm".

-"Samo ti jedi! Znam kako voliš kada ja spremam!"

Pomazi me po ruci i toplo se osmehne.

. . .

Pričali su o svakakvim temama, tako da su došli i do mene.

-"Kako je u školi?"

Upitao me je zainteresovano deda. Obrišem usta salvetom i progovorim.

-"Dobro je. Ocene su mi visoke. Ima poneka četvorka, ali popraviću to."

Tata me pogleda ponosno. Pomaže mi i oko škole, na tome sam mu veoma zahvalna. Svim silama se trudi da bude tu za mene i za to mogu samo da mu kažem svaka čast! Nekada ne može da bude tu zbog posla, ali ne zameram mu. On radi i zarađuje da bi mi pružio što bolji život i u tome uspeva.

-"Nije na odmet i po koja četvorka. Imao sam i ja četvorke dok sam bio u školi i šta mi fali? Ništa! Ne brini se oko toga Marina."

Kaže deda iskreno. On je veoma iskren čovek, to je jedna od stvari koje baš volim kod njega. Klimnem glavom kao da prihvatam njegovu izjavu i blago se osmehnem.

-"Reci ti meni, je l' te muče oni tamo?"

Brižno upita baba. Čula je od komšija da njihovom detetu daju domaćeg preko glave, pa se zabrinula.

-"Zavisi kako ko. Ali izađem na kraj sa tim, ne brini se."

Uhvatim joj ruku preko stola da bih je uverila da je stvarno tako. Stegne moju ruku i klimne glavom. Baš se brine oko mene. Prvih mesec i po dana nakon mamine smrti, dolazila je svakog dana i brinula oko mene, bez obzira na to što je kućna pomoćnica bila tu. Trudila se da ne zaplače preda mnom, ali ipak, par puta smo zajedno zaječale.

. . .

Završivši sa večerom, prešli smo u dnevni boravak. Deda je uzeo kutiju šaha i upitao tata da li je za jednu partiju, na šta je on odgovorio potvrdno.

-"Marina, draga, gledaj i uči kako da ću da pobedim ovog tvog oca! Samo gledaj!"

Rekao je ponosno deda i podigao kažiprst u vazduh. Moj tata se samo nasmejao i odmahnuo glavom levo-desno. Godine su samo broj, to je ono što sam naučila uz dedu, ali i babu. Koliko god oni imali godina, zauvek će biti puni energije i mladosti. Divim im se na tome i gledam da i sama budem takva.

-"Jeste, dete nema šta drugo da radi, gledaće vas dvojicu kako igrate šah."

Izjavi baba i odmahne glavom te me pogleda svojim veselim očima boje kestena.

-"Imam nešto za tebe."

Tiho izgovori pazeći da je ona dvojica ne čuju. Duboko su usredsređeni na igru, tako da se ne bi obazirali čak i da su čuli.

-"Imaš nešto za mene?"

Upitam je sa malenom trunkom znatiželje. Klimne glavom potvrdno, uhvati me za ruku te izađemo iz dnevne i produžimo do nekadašnje mamine sobe.

-"Ovo je bila mamina soba."

Drhtavo izgovorim i pređem pogledom preko svakog ćoška. Nije imalo ni trunke prašine, sve je bilo očišćeno.

-"Tako je. Dođi, sedni."

Složi se ona te potapša mesto do nje. Kolena su mi klecala dok sam se približavala njenom krevetu, imala sam osećaj da će me svakog trena noge izdati i da ću se sručiti na pod. Par puta sam bila unutar ove sobe i svakog puta mi noge zaklecaju, a glas podrhti.

-"Skorije sam ušla ovde sa namerom da očistim sobu, ali sam se zadržala u potrazi nečeg njenog, što bi ti se svidelo. Znam da bi sve prihvatila, ali želela sam da ti se to stvarno dopadne. Tako da sam pretraživala sve i našla sam par stvari za koje sam sigurna da će ti se dopasti."

Glas joj je bio pomalo piskutav dok je govorila. Nagnula se na stranu i uzela jednu veliku kutiju boje nalik nebu.

-"Ovde je sve. Nemoj sada da otvaraš, najbolje da to uradiš kada budeš sama."

Pruži mi kutiju, oberučke je prihvatim i stavim je u krilu.

-"Ne brini se oko ovoga, otvoriću je kad budem bila sama."

Drhtavom rukom pređem preko površine kutije, te istu spustim na pod i zaglim ovu čudesnu ženu!

-"Hvala ti na ovome. Mnogo ti hvala!"

Pomazi me po leđima. Osetim da se osmehnula, pa i sama učinim isto.

Mišljenje?