Sudbinski mač

12. deo

Nakon što sam pojela kašu od ovsenih pahuljica, rešila sam da spakujem ranac i pogledam da mi kojem slučajem nije ostalo nekog domaćeg. Na svu sreću nisam imala nikakvog domaćeg, sve sam već završila, tako da mi je ceo dan slobodan.
Verovatno ću kasnije da izađem malo u šetnju, zato što kada počne radna nedelja, neću imati toliko slobodnog vremena.

Zaželela sam da slušam muziku, tako da sam to i učinila. Melodija predivne pesme je počela. Sklopila sam oči i počela da pevušim stihove.
Pesme su se vrtele, bilo je raznih od naših pa do stranih. Stihovi jedne pesme sa zapada su mi privukli pažnju.

,,Maybe we're perfect strangers
Maybe it's not forever
Maybe the night will change us
Maybe we'll stay together
Maybe we'll walk away
Maybe we'll realize
We're only human
Maybe we don't need no reason"

Stihovi su me podsetili na njega i mene. Zar se ovo stvarno događa? Počinje da mi dolazi misao da stvarno osećam nešto. Istog trena isključim muziku te stanem na noge. Izdahnem te prođem prstima kroz svoju smeđu kosu.
Imam dve opcije, prva je da odem na spavanje, a druga da odem u šetnju. Mislim da je šetnja bolja opcija. Uzmem telefon u ruke i okrenem očev broj.

Obavestila sam ga da idem u šetnju, nije imao ništa protiv. Obukla sam se i na noge navukla čizme te napustila sobu. Pre nego što sam izašla iz apartmana, obavestila sam i Olju da idem u šetnju. Liftom sam se spustila te zakoračila na hladan zimski vazduh. Nebo je bilo besprekorno belo bez i jednog sunčevog zraka. Ne sviđa mi se ovolika količina bele boje, prosto smeta očima. Namrštim se te smestim ruke u džepove i laganim korakom krenem. Nije bilo hrapavog snega koji bi se začuo pod mojim čizmama. Putevi su već odavno očišćeni. Koliko god ovaj grad bio bučan i živ, u mojoj glavi je sve bilo mirno i tiho.

Šta ako su Dina i Mark u pravu? Možda zaista osećam nešto prema njemu. Nekako je poseban. Čini se tako drugačije od današnjih momaka. Izgleda tako smireno, dobronamerno... Ne znam, ali sigurna sam da ima nečeg u njemu što mi je privuklo pažnju. Ipak, možda se samo čini takav i to je moguće. Stvarno se nadam da nije tako.

Ljudi kažu da treba slušati svoje srce, zar ne? Um mi govori da nema ničeg što bih mogla da osećam prema nekom tamo strancu, da sam samo umislila sve. No srce, ono... ne govori mi ništa određeno, u zabludi je, pokušava da pronađe odgovor. Izgleda da neću dobiti odgovor tako lako. Sudeći po ovome, moraću sama da nađem odgovor na ovo pitanje.

-"Mama, mama!"

Glasić malenog deteta je dopirao izbliza. Okrenula sam se i ugledala malenu devojčicu zajedno sa svojom majkom, predpostavljam.
Razgovarale su o nečemu, nije me zanimao tuđ razgovor, tako da nisam slušala. Majka malene devojčice je gledala u mene neko vreme, a zatim je prebacila pogled na svoju ćerku i klimnula joj glavom. Bila sam zbunjena, priznajem. Htela sam da krenem napred, ali zaustavio me je sladak glasić devojčice.

-"Zdravo!"

Povikala je. Zastala sam i pogledala je.

-"Hej!"

Uzvratila sam te čučnula da bi bile u sličnoj ravni. Krupne zelene okice gledale su u mene. Pramen crne kose virio je ispod kapice.

-"Vi ste Marina?"

Upita me slatko ona. Klimnem glavom te joj se osmehnem.

-"Da, ja sam Marina. Ne moraš da mi se obraćaš sa vi, nisam toliko stara."

Osmeh je zaigrao na njenom licu.

-"Mogu li znati tvoje ime?"

Upitam je. Sramežljivo me pogleda ispod dugih trepavica.

-"Zovem se Lola."

-"Drago mi je Lola. Imaš lepo ime."

-"Hvala."

Pokazala je red blistavih zubića.

Mišljenje?