Sudbinski mač

20. deo

Dina

Zvono se oglasi na vratima, to su Marina i Mark, sigurna sam, ustanem i došetam do vrata. Nisam pogrešila, sa druge strane su stajali, iskreni osmesi sijali su na njihovim lepim licima.

-"Dina!"

Poviče prelepa devojka ushićenim glasićem i učini da se na mom licu ocrta jedan ogroman osmeh. Nakon toga, usledio je jedan grupni zagrljaj, koliko god im ja govorila da to ne rade, nisu me poslušali. Možda se i oni razbole zbog ovog zagrljaja.

-"Šta ako se razbolite posle ovoga?"

Upitam ih dok stojim sa strane čekajući da uđu unutra. Razmene poglede, pa usledi njihov smeh.

-"Šta je smešno, ako bih mogla da znam?"

Blago se namrštim gledajući ih u lice.

-"Dina, stvarno si smešna."

Izjavi Marina pokazujući red blistavih bisera.

-"Čak i ako se razbolimo, bićemo u tome zajedno. U ostalom šta nam može jedan mali virus?"

Dopuni Mark gledajući u mene. Moram da priznam, izmamili su još jedan osmeh na mom izmorenom licu. Čime sam ovo zaslužila?

-"Ah, vas dvoje! Hajdemo u dnevni boravak."

Krenem prvo ja, kao neki predvodnik, a zatim oni, kao sledbenici. Nasmejem se svojim mislima. Baš sam luckasta! Nakon što su se smestili, krenula sam prema kuhinji da donesem posluženje, ali njihovi glasovi su me zaustavili.

-"Nema potrebe za tim, sve je ovde!"

Poviče Mark držeći masivnu kesu u vazduhu. Kako? Odakle sad ovo?

-"Kako? Odakle ta kesa i kako je nisam primetila?"

Upitam ih u čuđenju. Marinin kikot se začuje, potom začujem i njen glas.

-"Mi smo profesionalci, nisi valjda to zaboravila?"

Prevrnem očima, pa odmahnem glavom levo-desno.

-"Vi i vaša iznenađenja."

Blagi osmeh zaigra na mom licu. Zaista su puni iznenađenja, priznajem. Opet, šta se drugo može očekivati od ove dve divne osobe?
-"Zašto stojiš tu? Dolazi ovamo."

Potapša plavooka mesto do sebe dok je smeđokosi momak otpakivao stvari iz kese.

. . .

Ne može se opisati sreća i ushićenje koje osećam dok sam sa ove dve osobe. Kakav god dan bio, oni ga ulepšaju do samog maksimuma! Zaista sam i više nego srećna što ih imam.
Uživali smo u hrani, razgovoru... samom prisustvu drugih!

-"Znate, imam nešto da vam kažem."

Celog dana sam razmišljala o ovome i shvatila sam da su oni osobe kojima mogu u potpunosti da verujem. Ne mogu da izdržim da držim ovaj pritisak. Imam osećaj kao da me neko ili, možda bolje rečeno, nešto guši. Tako da sam odlučila da im sve ispričam i otkrijem pravi razlog mog odsustva.

-"Znaš da nama možeš sve da kažeš, samo napred, slušamo te."

Marinin glas me na neki način umirio, do neke određene mere.

-"Ovako."

Duboko udahnem i uzmem dovoljno vazduha da im saopštim ovo.

-"Znate da je moj otac u Piteru."

Napravim malu pauzu, dovoljnu da nešto dodaju.

-"Da, radi tamo."

Doda Mark, na šta klimnem glavom i nastavim.

-"Pa, u poslednje vreme mi se ne javlja, niti odgovara na moje poruke. Nismo se čuli skoro pa mesec dana."

Njihovi izrazi lica bili su i više nego šokirani. Mark par puta trepne, pa mi se zatim obrati.

-"Rekla si nam da se slabo čujete i sve, ali baš ovo, ovo nismo znali. Žao nam je."

Njihovi pogledi su bili umereni prema podu. Istog trena odreagujem, nema zašto da budu potišteni.

-"Hej, hej, niste vi krivi, glave gore!"

Ustanem sa fotelje, približim im se te se sagnem i položim svoje ruke na njihove.

-"Čujete li me vi?!"

Upitam ih brižno. Marina mi da odgovor pogledavši me u oči.

-"Svo ovo vreme nismo primetili da nešto ne štima, a tako smo bliski!"

Knedla se stvorila u mom grlu slušajući njene reči pune emocija. Zvučala je kao da će se svakog trena zaplakati.

-"Sve je u redu! Pogledaj me."

Posluša me i suoči se sa mojim pogledom. Suza je pretila da sklizne niz njene blede obraze.

-"Sve je u redu! Bilo je sve u redu, tada nisam obraćala toliko pažnju na sve to."

Zastala sam i pogledala ih, oboje su gledali u mene i pomno me slušali.

-"Bila sam ubeđena da je zaokupiran poslom. Tek sinoć sam došla do toga da nešto nije kako treba. Tako da ne krivite sebe! Vi ste divni, bili ste uz mene, i sada ste. Nema razloga da ste potišteni i da osećate krivicu! Razumete li me?"

Par trenutaka su samo gledali u mene bez da izgovore bilo šta. I dalje sam morala da im objašnjavam da nisu krivi ni za šta da bi zaista to prihvatili.

-"Pomoći ćemo ti na bilo koji način. Šta imaš u planu?"

Izjavi Mark, a Marina ga podrži. Osmeh mi se ocrta licu, klimnem glavom i ispričam im sve što sam do sada učinila.

-"Raspitivala sam se kod njegovih kolega, ništa mi nisu rekli, sem toga da je zaista fokusiran na posao. No, ima nečeg što mi je privuklo pažnju, jedan od njih mi je rekao da se nekada olako razbesni, što je čudno, on je uvek bio smiren."