Sudbinski mač

5. deo

O Bože, potpuno sam zaboravila na kutiju! Kako sam mogla nju da zaboravim?! Pojurim prema sobi i izvučem kutiju. Smestim se na krevetu te kutiju stavim u krilo i drhtavom rukom je otvorim. Polako krenem da sklanjam zaštitni papir, a nervoza sve više počne da raste u meni.

Sklonivši papir, oči su mi se raširile od iznenađenja. Ovo je... ja nemam reči! Na vrhu su ležale slike iz njenih tinedžerskih dana. Uzmem ih u ruke i krenem svaku da razgledam. Na svakoj se toplo smešila, izgledala je divno! Bilo je par škloskih slika, njih sam posebno razmatrala.

Oduvek je bila zgodna i lepa! Talasasta smeđa  kosa, krupne kestenjaste oči, punije usnice, tanan struk, duge i vitke noge. Prosto prelepa žena, a na prvom mestu majka!
Mnogi muškarci su jurili za njom, osmehnem se, ali ona nije marila za njih, videla je samo jednog, mog oca.

Spakujem slike i stavim ih na krevet. Sledeće što sam uočila bila je neka, pa ne baš sveska, ali tako nešto. Uzmem je u ruke i otvorim. Pa ovo je dnevnik! Ne mogu da verujem da je ovo našla i dala mi! Nisam htela odmah da počnem sa čitanjem, samo sam okrenula par strana i prstima prešla preko njenog rukopisa.

Nije mi lako dok gledam sve ovo, ni malo nije! Nešto me steže i sprečava me da normalno dišem. Opet sa jedne strane sam i srećna što vidim sve ovo. Osećam njeno prisustvo jače nego inače!

Ispod je ležala uredno spakovana odeća. Stavim dnevnik po strani i uzmem odelo u svoje ruke. Njena školska uniforma. Elegantna bela košulja, teget suknjica i na samom kraju prelep sako.
Ovo je nosila ona. Ovo je pripadalo njoj. Zaklopim oči i pomirišem košulju. Njen miris. Tu je. I dalje je tu! Osećala sam se zaštićeno i spokojno. Ponovo su se stvori njeni majčinski zidovi oko mene.

Nisam mogla više da izdržim, prepustila sam se svojoj slabosti. Krupne i gorke suze su se samo slivale niz moje lice. Sve više sam tonula u mračan i prazan bezdan. Dopustila sam da me tuga obavije i zarobi u svojoj tami. Svaki mogući trenutak proveden sa njom mi se vrteo po glavi. Njen nežan glas. Tople ruke, koje me vuku u siguran zagrljaj. Blistav osmeh. Oči pune ljubavi. Izgubila sam je. Sve sam to izgubila! Glasno vrisnem i suze još više poteku. Više neću osetiti tu sigurnost, ljubav, pažnju, brigu. Nema više toplih poljubaca, bili oni u jutarnje sate ili kasne noćne sate. Sve je nestalo. Ona je nestala. Moja majka je otišla. Još jedan vrisak mi se otme. Nedostaje mi! Sve mi nedostaje! Ne mogu više! Potrebna mi je ona! Moja jedna i jedina mama! Izgubila sam deo svoje duše, on se neće vratiti, nikada!

-"Mama! Molim te, vrati se! Potrebna si mi! Ja... ja više ne mogu..."

Pogledam gore, a usna mi zadrhti. Sve bih dala da je vidim barem na minut, da je snažno zagrlim i osetim ponovu tu sigurnost, njen miris i njenu ljubav.

Mišljenje?