Sudbinski mač

6. deo

Ne osećam se baš najbolje. - otkucam poruku i pošaljem Dini i Marku. Stvarno mi nije ni do čega, raspoloženje mi je ravno nuli! Jedva da je minut prošao, telefon mi je zazvonio. Nadala sam se da se ovo neće dogoditi, ali to su Dina i Mark, šta sam drugo mogla da očekujem? Udahnem duboko, prihvatim poziv te prislonim telefon uhu.

-"Halo?"

Zagrizem blago usnu.

-"Šta se dogodilo?"

Odmah se začuje Dinin zabrinut glas.

-"Jesi li bolesna ili je nešto drugo?"

Posle Dine, oglasi se Mark.

-"Samo sam bolesna, to je sve. Imam temperaturu, kašljem, a i glava me boli."

Nakašljem se. Slagala sam, ali u moju odbranu, ne želim da ih mučim, mislim da sam im dojadila više sa svojim menjanjem raspoloženja il napadima isterike.

-"Drži se draga. Doći ćemo mi zajedno sa Markom. Zar ne Mark?"

-"Naravno da hoćemo!"

Ne, ne, ne! Moram da ih odvučem od toga.

-"Ma neka, nema potrebe. Šta ako se razbolite? Ne mogu to da dopustim! Bolje da ne dolazite."

Molim te da upali!
Nakon kratke tišine opet se začuo njihov glas.

-"U redu, ako tako kažeš."

Tuga se jasno čula u njenom glasu.

-"Ozdravićeš, pa ćemo se videti, a do tada brz oporavak!"

Isto je i sa Markom.

-"Hvala."

-"Vidimo se."

Oboje izjave, te prekinem poziv. Uh, kamen mi je pao sa srca! Osećam se loše što sam ih slagala, ali ne želim da ih mučim. Svima sam dojadila sa svojim mukama! Nervni slomovi, napadi isterike... dosta sam ih namučila. Ovo su moje muke i sama ću se boriti sa njima!

Dina

Nema šanse da ćemo je poslušati! Pozovem Marka, koji se nakon par trenutaka javi.

-"Imaš plan, zar ne?"

Istog trena upita on, potvrdno mu odgovorim.

-"Da, nema šanse da ćemo je poslušati! Idemo kod nje i izvućićemo je iz doma! Sigurna sam da nije bolesna, nego da je došlo do promene raspoloženja."

Ispričam mu sve što imam na umu te mu dopustim da i sam nešto kaže.

-"Slažem se sa tobom. Kod tebe sam za desetak minuta. Vidimo se!"

-"Vidimo se!"

Prekinem poziv te osmehnem. Ne znaš šta te čeka Marina! Oraspoložićemo te, kao i do sada. Presvučem se u tamne pantalone i bež rolku, te prođem četkom kroz svoju kosu. Pozovem mamu i kažem joj da idem sa Markom do Marine. Pusti me bez ikakvih uslova i poželi lep provod.
Ubrzo se začuje zvono na vratima. Obučem toplu jaknu, stavim kapu i rukavice te se najzad i obujem. Telefon gurem u džep, potom izađem iz sobe i dođem do vrata, otvorim ih te izađem napolje. Jednim toplim zagrljajem se pozdravim sa Markom te zaključam vrata.

-"Šta imaš na umu?"

Upita me dok ulazimo u lift. Pritisnem dugme za prvi sprat, te počnem da pričam svoj plan.

-"Prvo ćemo svratiti do..."

-"Dopašće joj se, siguran sam!"

Povikne on i tako me ohrabri. Klimnem glavom i udahnem.

-"Nadam se da hoće."

Izađemo na hladan zimski vazduh i uputimo se prema odgovarajućoj lokaciji.

-"Ne brini mnogo, sve će biti dobro, uspećemo!"

Oboje se osmehnemo te skrenemo iza ugla. Nema potrebe za ovolikom nezrvozom. Sve će biti dobro, lepo kaže Mark. Ne mogu da dočekam da vidim osmeh na njenom licu!

Mišljenje?