Sudbinski mač

17. deo

Na trenutak je izgledala zbunjeno, možda krajnje i nespremno da odgovori na moje pitanje.

-"On radi, nije mu ni malo lako, dušo. Ceo dan provodi radeći. Samo pokušaj da se staviš na njegovo mesto."

Izjavi ona i pomazi me po ruci. Tužno klimnem glavom, pa pogledam u svoj tanjir.

-"Ne budi tužna, sigurna sam da će se javiti kada bude mogao."

Izgovori sa dozom bola u svom glasu. Stegnem njenu nežnu ruku, pogledam je i klimnem glavom potvrdno.
Ostatak ručka smo provele u tišini, ni jedna od nas nije izgovorila ni reči. Završim sa jelom, ustanem sa stolice i zahvalim joj se.

-"Zaista je bilo ukusno, hvala."

Iskren osmeh zaigra na njenom licu, pa se i sama blago osmehnem.

-"Na zdravlje, mila moja."

Pomognem joj da skloni sve sa stola te odem u svoju sobu pod izgovorom da imam domaći da završim. Nije da sam slagala, zaista imam domaćeg, ali to nije bio glavni razlog. Osetila sam tako čudan osećaj nakon njenog odgovora na to gde je tata, ne znam kako bih mogla to da opišem, veoma je čudno. Imam osećaj da mi ne govori istinu, možda i grešim, ko zna. Zaista se nadam da je u pravu, da ne postoji neki drugi razlog.

Legnem na krevet i izdahnem očajnički. Tako sam... ljuta i besna! Dobiću odgovor na svoje pitanje po svaku cenu! Zgrabim telefon i okrenem njegov broj. Glasovna poruka. Prekinem te ponovo pozvem. Zvala sam iznova i iznova, ali uzalud, nije bilo nikakvog odgovora.
Budući da nisam mogla na taj način da doprem do njega, počela sam da šaljem poruke.

Čak i posle milion poruka, njegovog odgovora nije bilo. Ignoriše me, sigurna sam! Kipim od besa! Prođem prstima kroz kosu te ga ponovo pozovem.
Telefon mu je zvonio, ali nije se javio, opet se začula glasovna poruka.

-"Zašto ignorišeš moje pozive i poruke?! Zar te nije briga za svoju rođenu ćerku, svoju porodicu?! Kriješ nešto, sigurna sam! Sve ću saznati!"

Vikala sam iz sveg glasa kao da se nalazi pored mene. Boli ga briga za svoju porodicu! Vid je počeo da mi se muti od slane tečnosti koja se nakupljala u istim. Osećam se tako bespomoćno! Suze su pretile da skliznu niz moje obraze, nisam to dopuštala. Neću da plačem, nema suza, ne danas! Dođem sebi i odlučim da svemu pristupim razumnim putem.
Prvo i jedno od najbitnijih, jeste da me mama laže, skriva istinu od mene. Njen glas je bio drhtav i nesiguran, a u njenom pogledu se mogao videti strah. Šta li to kriju? Da se nisu posvađali? Nemoguće! Obično se nisu svađali. To je čista retkost kod njih dvoje. Svaku nesuglasicu i problem su rešavali razgovorom.
Šta se onda dogodilo?
Istina će izaći na površinu, ali nemam vremena za čekanje, moram da uzmem stvari u svoje ruke i rešim ovu misteriju. Moram početi što pre! Mogu da kontaktiram neke njegove prijatelje ili kolege, a ako ništa ne izvučem iz njih obratiću se porodici. Sednem za radni sto, uključim kompjuter i počnem sa svojom istragom.