Sudbinski mač

18. deo

Marina

Osvanuo je novi radni rad. Nije da sam srećna zbog toga, ali šta da se radi. Napustim svoju postelju, obavim svoju rutinu i na samom kraju odem do trpezarije. Postavljen sto je samo čekao na mene.

-"Dobro jutro, Olja!"

Pozdravim je, nakon čega se smestim za svoje mesto.

-"Dobro jutro i tebi Marina!"

Uzvrati mi te posle par trenutaka napusti prostoriju. Doručkovala sam u miru u tišini sve dok u prostoriju nije ušao moj otac.

-"Dobro jutro, tata!"

Povičem dok gledam u njega. Bio je u žurbi, jasno se moglo primetiti.

-"Dobro jutro jedina!"

Priđe mi i otisne poljubac u moju kosu. Prebaci pogled na svoj elegantni sat, koji je ležao na njegovom zglobu.

-"Zar nećeš da doručkuješ?"

Upitam ga dok ispijam zadnje gutljaje svog čaja. Odmahne glavom negativno, nakon čega se začuje njegov glas.

-"Već jesam, ne brini se ti oko mene. U žurbi sam jutros, ne znam gde mi je glava!"

Nervoza je jasno bila prisutna u njegovom glasu. Blago se osmehnem te klimnem glavom.

-"Pretpostavila sam da je tako. U svakom slučaju, sigurna sam da će sve proći u najboljem redu, ipak si ti moj tata."

Uputi mi jedan iskren i topao osmeh. Ustanem sa stolice te krenem prema izlazu.

-"Uskoro bi trebalo da krenem."

Izjavim pre nego što napustim prostoriju.
U potpunosti spremna za polazak zakoračila sam u dnevni boravak. On je već bio tamo, pogledom je prelazio preko raznih papira.

-"Htela sam da ti se javim pre nego što krenem."

Preusmeri pogled sa papira na mene, skloni ih u stranu te mi se u par koraka približi. Znam da je pod stresom, tako da ga čvrsto zagrlim. Zagljaj je ono što mu je potrebno u ovom trenutku.

-"Sve će biti u redu, znam to. Uspećeš kao što si i do sada."

Ohrabrim ga svojim rečima, barem u nekoj maloj meri. Otisne nežan poljubac na mom obrazu te se odvojimo. Pre nego što napustim prostoriju, osmehnem mu se.

-"Srećno u školi!"

Čuvši njegove reči blago se osmehnem. Zaista mi znače njegove iskrene reči, bile to kritika, savet, bipo šta! Pritisnem kvaku i izađem iz apartmana. Za par minuta se nađem na hladnom vazduhu, pozdravim Damira, pa se smestim u autu.
Nisam imala neku želju da započinjem razgovor, tako da i nisam.

-"Stigli smo."

Obavesti me kada se nađemo pred obrazovnom ustanovom. Klimnem glavom te izađem iz auta i zahvalim mu za vožnju.

-"Hvala na vožnji, doviđenja!"

Zatvorim vrata i zakoračim u školsko dvorište. Ubrzam korak i nakon par trenutaka se nađem u toploj unutrašnosti škole. Danas je dug dan preda mnom. Izdahnem i počnem da se penjem uz stepenice do svog kabineta.
Ušavši u kabinet smestim se na svom mestu. Mesto do mene je prazno, Dina nije tu. Istog trena se okrenem pozadi prema Marku.

-"Hej! Dina nije došla, zar ne?"

Pozdravim ga te postavim svoje pitanje.

-"Ne, nije. Zvao sam je par puta ne javlja se, ne znam šta je sa njom."

Odgovori mi. Klimnem glavom i pogledam u stranu na kratko.

-"To je čudno, nije nam spominjala da se loše oseća tokom jučerašnjeg poziva. Čak je i zvučala dobro. Ipak, možda se iznenada nešto dogodilo."

Pogledam u njega, zamišljeno je gledao, ali se složio sa mnom.

-"Možda si u pravu."

Naš razgovor je prekinuo ulazak nastavnice u kabinet. Okrenem se nazad i pokušam  da se usredsredim na čas. Samo se nadam da je dobro, da nije ništa ozbiljno. Dan je postao još teži bez Dine.