Sudbinski mač

15. deo

Ubrzo je i nastavnica ušla u kabinet.

-"Dobro jutro!"

Svi ustanemo i poželimo joj dobro jutro.

-"Dobro jutro!"

Uzvrati mrzovoljnim glasom. Izgleda da danas nije raspoložena, ha? Šta da se radi, ne može svaki dan biti sjajan.

. . .

Najzad se čas završio! Pokupim sve svoje stvari te ustanem sa stolice i sačekam da se i oni spakuju.

-"Ova nije normalna! Izdrala se na mene samo zato što sam pitao koji zadatak radimo!"

Pobuni se Mark.

-"Da!"

Obe izgovorimo u isto vreme. Pogledamo se međusobno te se osmehnemo jedna drugoj.

-"Kapiram ja da je neraspoložena i to sve, ali nemoj meni da se dereš."

Izjavi on te prevrne očima.

-"Mark..."

Izgovorim te se i Dina i ja nasmejemo.

-"Nemoj da nam se ljutiš."

Dopuni Dina. Pogleda nas ozbiljno, nakon par sekundi zbunjeno, a zatim se osmehne i odmahne glavom levo-desno.

-"Ne ljutim se, ne više."

Svo troje se osmehnemo te krenemo prema izlazu iz kabineta.

. . .

Ovaj nastavnik je tako dosadan! Melje k'o vodenica, čak i gore! Kako uopšte imaju snage da predaju jednu te istu stvar već ko zna koliko godina? Meni lično bi dojadilo. Nikako ne bih mogla da radim u školi kao nastavnica, nema šanse!

-"Nastavniče?"

Upitam ga malčice smrknuto.

-"Izvoli Marina."

Okrene se i pogleda me.

-"Mogu li da odem do toaleta?"

Daj Bože da me pusti, daj Bože!

-"Imala si odmor, u ostaolom odrasla si osoba, možeš da trpiš."

Opet ista priča, smorili su više sa jednom te istom rečenicom!

-"U pravu ste, ali zaista mi je hitno!"

Samo da upali i biće super! Hajde, hajde! Već sam počela da gubim nadu, ali tada se ovaj smilovao i odgovorio mi.

-"U redu, ali nemoj da ti pređe u naviku!"

Pripreti mi prstom, klimnem blago glavom te izađem iz kabineta. Hvala Bogu, pa me je pustio! Nisam više mogla da podnesem taj dosadan glas starijeg nastavnika. Laganim koracima krenem prema ženskom toaletu. Otvorim vrata i zakoračim u toalet. Nisam mogla u boljem trenutku da uđem!
Unutra je bio niko drugi no Lidija sa svojim potrčkom, Karinom. Lidija i Pavel su taj popularan, a ujedno i toksičan par ove škole. Ne znam kako ih njihovi takozvani prijatelji podnose. Nisam obraćala pažnju na njih, ignorisala sam ih što više sam mogla. One naravno nisu samo mirno stajale, ogovarale su neke osobe. Nisam imala ni želju ni nameru da prisluškujem njihov razgovor, tako da sam samo oprala ruke, osušila iste i izašla iz toaleta.
Bilo mi je još rano da se vratim nazad na čas, tako da sam rešila da još malo ostanem ovde, u hodniku. Naslonila sam se na zid, iz džepa sam izvadila telefon i ušla u instagram. Nije bilo ničeg novog tako da sam samo lista i listala. Na trenutak sam naletela na sliku nekog momka sa, predpostavljam drugom. Ovaj jedan je imao plavu kosu, a drugi smeđu. Ništa mi ne bi privuklo pažnju, ali, smeđe oči jesu. Možda je to on! Srce je počelo brže da kuca, imala sam osećaj da će možda i iskočiti iz mog grudnog koša. Bolje sam počela da razmatram momka, ali uzalud. Koliko god da ja želela da jeste, srce mi govori da nije. Prepoznala bih njegove oči među hiljadama njih, iz prostog razloga, njegove su posebne.
Tužno sam izdahnula, vratila telefon u džep te najzad krenula nazad na čas.

Mišljenje?